Стражилово

Б р. 47.

СТРАЖИЛОВО

743

— Бога ми ће и да помогне! — А што се ти ка истресаш на мене? Што ти је? — Што ми је? А Смиља? Радоје сав побледи. — Јес' чуо! Окај се ти те Смиљке, јер ће те ђаво однети! — А што? — испречи се иред-а-њ Радоје. — Еако, што? Ми се бегенишемо, па ћу је и узети. — Је д' ти она казала, да те бегенише? — А нб! — Лажеш! — Ко лаже, шуго ниједна! Ако те шчепам, и кости ћу ти смрвити.

— Па деде! Али ти то не смеш, јер знаш, да сам јачи од тебе. Но чуј ме, братановићу. Оно истина, да твој баба кани да ти проси Смиљу, а отац њен из ината са мојима хоће богме и да ти је да. Али која ти вајда, кад те она ама баш ни мало не милује? Какав би ти век имао са Смиљом? Шта би најпосле било? Ете шта, покварила би се, нашла би из ината швалере, па би те варала, варала... Него чуј ти мене. Дај ми Смиљу. — Ти си луд! — одмане Ранко и пође сав дркћући од једа. — Море, Ранко, молим те, дај ми Смиљану. — Хајд одатле! И растадоше се. (Наставиће се.)

БУРА У ЗАВЕТРИНИ. НОВЕЛА И 3 СЛОВАЧКОГА ЖИВОТА. написао светозар хурван вајански. (Наставак.)

VI. тари Бохунка наличио је много оном франЦУском гардисти, који је на друму туцао камење, кад је одслужио своју службу. Види га Наполеон, иа га запита за његову ирошлост, те хтеде да га обдари. „ Ја сам своју дужност поштено учинио," одговори му старац. „Молим Ваше Величакство, да ме не узнемиривате у послу." Јована Ореховљанског, код којега је Бохунка служио, нападну једаред три дољноземске делије у широким гаћама. Верна слуга шкрипне зубима, извуче батину из кола, те стане словачки поливати ону тројицу по главама. Двојици пусти крв из главе, онај трећи умакне. Господар хтеде да га награди... Адам се расрди, и заиште, да га пусти из службе. Нека туга за слободом овлада његовим добрим срцем. Доцније пристане, да прима новаца за своју сиромашну кћер, којој јб мати умрла, како је донела на свет. Неочекивана срећа номути сад мозак у старца. Уђе му неки страх у срце . . . Чинило му се, као да га сломила каква несрећа. Кћи његова има сада да пређе у васпитање Ореховљанскима, треба да се изобрази према свом имању. Отац зовне Мару и каже јој ново стање њено, па је пита, хоће ли у пов живот? Марија не зна, шта да ради. Поштене, љубазне речи Јермине силно утицаху на њу. Јерма јој пошла сликати иогодан, безбрижан живот, пун забава. Није чудо, што је главица у девојчета горела, а памет врила. Стари Бохунка не знаде у први мах, шта да ради. Најпосле реши, да све остави иа вољу кћери.

— Но? — пита је и погледа оштро. На лицу јој се види, да је у њој дозрела туга за непознатим сластима. — Ти си мој отац, оче. Како ти наредиш! — Дакле, иди у име божје, — рече старац, а лице му помрче. Пољуби кћер у чело и уздахне. Ореховљански дошао сам собом по своју сада другу кћер. Загризао у киселу јабуку и подао се наредби у опоруци . . . Најпосле ужитак од толиког имања не да се лако пустити из руку. У груди својеглавог Адама улеже се тајан бол. Растајао се са својом кћерком као на мртвачком одру. Није дао да му се познају осећаји, али га је болело, што се Марија даде одвести у други дом. Марију доведоше у двор као младо дивље јеленче. Уздрхтала се, кад јој госпођа Ореховљанска притиште на чело матерински пољубац. И миловати је морала словачки, словачки. Свака реч јој пролазила, њој, госпођи Ореховљанској, кроз грло као оскоруша. Сама Марија се осећаше зло, врло зло. Заплакала се, кад је оденуше у господско рухо. Изгубила је у њему, збиља, виткосг и лепоту. Пре нежна, вижљаста као веверица, дошла сад као каква неука гооподска слушкиња. Хитри ход јој се измену у тесним ципелама у неједнак, тром. Нређе спуштене витице сплела у тесну фризуру, па јој стрше на главу, као да нису њене. Али женска је нарав врло мекана, склоњена преображајима. Не прође ни месец дана, и Мара се навиче на нови крој. Сви јој ласкају, Јерма од искрена, сестринскога срца, њена мати од невоље с потајном