Стражилово

СТРАЖИЛОВО

иакошћу. Јерма беше свагда добра учитељица Мари. Из њене руке примала је Мара друге обичаје, истина не беху наравни. Драгутин Ореховљански брииуо се за маџарски језик . . . С Матијом Мразом окренуло се на боље. Изалази већ за бубама и ботанизира. Али не тако као пре. Чува се висока брега. Па не сме ни да помишља, да скаче преко потока. Осећа умор и несвест. Марија доводи учитеља више пута за сто код Ореховљанских. — Тако је! Кад имамо говедарку у кући, гунђа госпођа спахиница, — за што да не бисмо могли примати и иевца? Јерма није нрема њему онако искрена, али му одаје штовање. Кленер се расрдио, па напустио њихну кућу. Па грди и зипара по околини, колико само зна. У њему пламти освета на дом, у ком је добио корпу . . . Седи једном Мара у филагорији и мучи се с везом. Аврел стао поред ње, па јој гледа у црвене пуначке руке. Образ у девојчета нешто цобледио, али није изгубио прву свежину. Густа лепа коса њена игра јој око главе. — Како ти то умеш, Маро! — каже јој млади господин, па ће сести уз њу, а завирује јој у посао. — Леио везеш. Где си ти то научила? — Јерма ме научила. Ех да! Баш је лепо! Више парам, него што везем. •— А речи већем зпаш, што сам ти их нанисао? — Још не све. АМак прозор, виепа сено, ртсе пивница, — то је лако. — Како лепу косу имаш! — опет он, па је поглади по дебелој витици. Она не одговори. Аврелова рука паде јој на плећа. Она даље везе. — Окај се тога, Марице. Соље, да се разговарамо. Ја волим, да слушам, кад ти говориш. — Да, па се носле смејете, као милостива госпођа и госиодин Кленер! — Не, не, Маро. Мама се не смеје, а Кленер више неће доћи к нама. Ја ти се смејати не ћу... Очи су ти тако сјајне, пријатне! Усне тако свеже! Какав смех?! Ти си богата, лако ћеш све постићи. Ту нема места смех. — Збиља? — кличе Мара живахно, на љубазно иогледа Аврела. — Збиља, збиља! Да ти докажем, како ми није до смеха, дај, да те пољубим у образ. Аврел се наже и пољуби је. Мара иорумени, на трже руком по оном образу, у који ју је пољубио. Није га разумела. Толико је погрешака иочииила у тој кући, да се иобојала опре-

ти се и Ауреловој безобразности, само како јој не би ваљда оиет когод пребацио, да је што лудо учинила. Само мисли, шта ће Јерма рећи на то ? — Видиш, да ти се не подсмевам. Марице! Ти и ниси више сељакиња, ти си ктаввиопу, ти си наша. Аврел јој примиче, а она одмиче. — Бојиш ме се? Шта сам ти икада зло урадио? Ја теби добро мислим. Ти си неискусна, нросга; готов сам, да ти дајем савета, чак и да те браним, ако те когод нападне или ти се подсмехне. Веруј ми. Мара се обрадова. Веровала му је. Аврел је ухвати за главу, на јој стиште нољубац на усне. — То није лепо! То се не приличи! — цикну сирото девојче, бранећи се од његова миловања. Крв јој ударила у лице, а срце поче ударати, да пробије груди. — Млади господине! Господине! —вичеуздрхталим гласом. — Шта ће рећи Јерма, кад јој кажсм, да сте ме пољубили? Па ваш отац? — Лудо моја! Зар Јерма и отац морају све знати? Сад тек свану Мари, да то није ствар проста и безазлепа, кад се млади господин боји, да му дозна сестра. Неповерење према њему завлада са свим у срцу њену. Аврел примети то, па јој узе говорити, много и лепо говорити. Она га је немо слушала и утишала се. Толико пута за вечером хоће Мара да све исприноведа . . . Јерма зна све њено мишљење и осећаје. За што да њој претаји, шта се збило уфилагорији? Али опет јој страх неки затвори уста. За вечером није могла да издржи Аврелових погледа. Као да јој грех какав лежи на дуШи. Ни у јутро је не прође зла воља. У подне оде у врт и седе на траву код густа жбуна. Жбун се закрши, а пред њом искрсе Јан Ољша. — Добар дан, милостивна госпођице, добар дан! — поздрави је момак горко. — Ваљда ме већ и не нознајете? Није чудо ! Већем сте два месеца милостивна! — Јане! — викну Мара радосно, искрено, на скочи са траве. — Даље! Ја нисам више твој Јан. Мој кожух није пристао уз твоје шарено рухо, нити моје окореле руке уз твоје свилепе ручице. Ја сам прост сеоски момак, а ти си милостивиа! Ој хој, како си лепа! Како си лепа! Лако ли си заборавила на иростоту, док је добра била црквењаковој кћери. Сад је што друго! Пијеш каву, носиш се господски . . . Да свисне срце у Маре, па бризну у плач. — Шта могу ја за то? Нисам ја тебе заборавила. Биће нама добро, имам и ја сад новаца. — Гујо, гујо. Лепо сикћеш ! Имај, имај. Ено ти господских момака, на се теши у силом-госиодству.