Стражилово

754

СТРАЖИЛОВО

Б р . 48.

буктипт. Очи јој као трњине а заносне, кад их крене, мислиш, нонесе собом и оно, са чега их диже. У струку као саливена; гипкају јој рибићи под јелеком, као кад ветар пирне изнад воде, па се она лако набора. Па се све то лепо сложило, чисто дошла поносна, а не као оне наше жене, по некако по варошки. Кад је видшн, саме ти се очи упиље у њу, иа да је не знам шта око тебе, не би осетио. По стању је била пука сирота. Дође коме у кућу, те помаже, да себе хлебом нахрани. Ал ваљда због те њене лепоте зазирали су људи од ње. Ретко у чију кућу да је долазила; а од кад оста удова, залудеше људи у селу за њом. Момчадија — и боже прости, млади су; ал и људи се помамише. Жене је међу собом грде, и нема две да се састану, а да им она није у устима. Па због тога, а ваљда је и било нечег, ноче о њој рђав глас, и већ се њена кућа сматрала за рђаво. А да ли је тако било, то право вам не могу казати, тек знам, говорило се. Једног вечера седимо ми за софром. Бабо се нешто замислио, . . . све гледа на једно место, а поглед му укочен. Оно слабо је и пре говорио, ал тада к'о завезан. Нана заилази око њега, а види се, пече ју, шта је њему. — А би ли ти до воденице? — након запита нана. — Ја, — рече он некако мргодпо. — И сутра ћеш? — опет нана. — Мораћу, — каже оп, па заћута. ћути и нана. Бабо лагано обриса пож, тури га у џагрије, па се одупре руком о сто, те се столица наже. — Нешто мислим о Марковој Савци. . . нисам је одавно видео, па је једва познадох. Много је лепа. — Лепа је, — рече и нана. — Вере ми, као вила, — каже бабо као за себе. — Кажу, није ваљана, — тек рече као да би одговорила. Њему падоше веђе ниже, и чисто л,утито рече: — Свет је свет. Свакоме нађе траг. Ја не бих рекао; ту нема истине ни а, — и окачи ноктом о зуб. — Говоре тако, —- каже нана. — Немају друга посла. До скора бабо, кад нема посла, он ти је пепрестапо код куће. Увек му се нађе иосао

код куће, па ако ништа друго, он се завуче у собу, па би иреседео, а не би отишао ни до механе. А од скора поче да одлази до Јованчиие воденице; вели, да Јованча нетито дограђује, па му је од потребе, да то разгледа, ни посао га не може да задржи. Некад удари киша, к'о да из кабла лије, а он тамо. Читав пушкомет има од села до воденице, а он, као да му је уз кућу. Пре тамо на више ретко је и ишао, било му је спутно; а сад, као да му се село наопако окренуло. Тамо горе у селу била је те Савке кућа, иа кад год оде, мора проћи поред ње. За дуго он говораше о Јованчиној воденици и за дуго цепаше опапке одлазећи до ње. Измакоше дани. Наиђе јесен полагано, поче зима да свија гнездо. Облаци сакрили небо, као да си суро платно више главе разавио. Киша, час по час, промиче кроз сухо грање, а студен ветар подухваћа читаве сметове суха лишћа, да им у каквој јарузи место нађе. Сунце с дана у дан трне, па се иека туга наваљује на душу, нема топла зрака, да је разгреје. Чини ти се, као да ти се из груди нешто одлива, на се место тога нека туга шири, и док ти око сањиво дрема, . . . дочекаш и први прамен сиега. Засипа снег у лице, у образе крв подишла, а кроз смет журно хиташ кући ... Ту си међ својима, ако си срећан, да срећу делиш, а ако си тужан, да тугу тужиш. Што Бог закрати, то људи раде да падокнаде. Дуге би ноћи биле, да није иодрума, суха меса и друге заире. Срећне куће, где се тако зимује! Мој бабо као да доби другу неку памет. Мора да га нешто смете. Лепо, човек поче да ти се чини, као да на очима сања. Заборави на себе, као да му је двадесет година. Нигде места да иађе у свој кући . . . Кад дође, чини се, као да је у гостима, као да му је његова кућа страна. Нит што ради, нит се слади. Буди Бог с пама! Отима се он, да се не примети, ал тим горе: то га издаје. Нана ништа не вели, а види се, да је с дана на дан сетнија. Пре по некад уз рад запева, или, кад се око ње окупимо, но нешто нам приповеда; а од скора као да су јој уста запушена. Но пекад ја рупим из небуха у вајат, а она се поднимила и замислила, па ме једва осети, да сам дошао. Све нешто крупно мисли. Једном је нађох плачпу.