Стражилово

755

— Плачега ли ти, нано ? — Не нлачем, — каже она. — Кријега ти, — кажем ја, — ето црвене ти очи. — Па ето, сетила сам се бате. — Је л' п1то је умрво? — Јес! — ГТред онај Божић? — Јес! Као да није за батом, ал опет за гато би друго!. . .

а волела и осунте • Па не

— Па он је умрво одавно, — корсем ја хоћу да је тегаим. — Ако, рано, сетила сам се, . сам га . . . Да ми је он сад, . . . је сузе. — Немб, нано ... Он ће ... . знадох гата ће, ал ми суза допуни. Нана убриса очи, па иође да негато уради. Поче она често да жали бату, па кад ми окупимо, она тек само: »Бата«. . . И нас то К&О Д& Н&ДВЈШД8). (Иаставиће се.) ^

1- СТЕВАНУ МШГОСАВЉШ1У

СВРШЕНОМ ПРАВНИКУ.

_ } ар ти, Стеване, побратиме, ти ? ''^јр^Зар мрког ока оштра зенида, :<1 Што сунцу јарком снагу спорила Титрајући се блеском луцња. свог Већ у по боја да с' уморила? Јуначки лик зар, поносити стас, Па српска груд, бистрине свеже ум? И је-л то збиља или потвора, Ил трчилажа, варалица-глас, Што лаже свет: „гле, хоће одмора!?" Ја не знам — али све ме хвата сум И све се бојим: није омана! Дед, реци, ти; брз одговор нам дај. .. Јер, што ће, болан, бабајко ти сед' И мајке старе скамељени глед? Зар да се туже? И зар ће моћи баш? Кому ће рећи, шта је здраво то, Кад пред издисај, иред издисај њин Јединац син, Ком равних мало беја овуда, Свене им, издане ? . . . Ка' посред горе измеђ дуба два, Што преко главе претурише број Олуја страшних, тешких удара Савијајући с' једно другому, Телеси давни да заштите бор, Још млађан, неук, витак, нежан, свеж : Олуја ту ти не нахуди ништ, Из потаје ти зар нахуди — црв!?... Т1а што ће, побро, по сад онај цвет, Што зраке прима' с твоје зенице? Зар такво момче тако држи реч? А ми? Што ћемо, твоји иобрати ? Ко ће ти овде место попунит' У раду за род, што смо срочили? Ја тте знам, побро, такву делију,

Да таквим срцем, мисли, погледом, Заменити те могао би сад: Где мушка реч, где отворено збор, Ти нигда ниси чека' наговор. Па зар истинит да буде овај јад, И овде, ти, да клонеш, несавлад? Зар кужни дах и теби додија? То нигда, нигда ја не млидија' . . . Да, не млидијах! Али шта смо ми? Што мислимо и фајде отуд ком ? Војеват', брале, коли може то Са душманином, ка' што ти је смрт? Та заман смишљаш мишљу самртном Да смрцу згодом подухватиш зло: Кад борба суне, живот варат' мож', И често само тако с иобедом Изађе мучно из те ломљаве Па опет смрти погоди га нож И опет смрти последња је реч. У вечност струје веци времена: Живота безброј, а смрт ледена Од памтивека на једну сведена, Иа она једна немилосни бој Са свима бије, и увек то је крај: Нронађе, смрви прот' ње умишљај Ту невин многи пада, побро мој, Па тако и ти: то је усуд твој; Ал нек ти барем онде спреми рај . . . Ој, лепи нади, снови варљиви, Коликоли вас креће живот млад! Ал живот креће, почне, то је све •Тек мален део нађе овапут, Већина жудни самрти је плен, Уздарје то јој с млади животи, ПГто прати творце на вечити пут . ..