Стражилово

Б р . 49.

СТРАЖИЛОВО

781

злато. Многи су долазили и гледали, па чак и људи од струке. Као што је овај пример, имамо их и других много; било је и новада од злата, које се добило од других метала а помоћу камена мудрости. У опште злата оваког било је много и свуда ал никад се није дознало, откуд камена мудрости и како се справља; све је доносио тако по неки странац, за кога није нико знао, ко је ни одакле је, а како се прави камен мудрос.ти, није никоме опет приноведао нити икога научио. Шта више странце адепте су и тражили, исписивали су и награде само, да се јаве, и опет није ништа учињено. Цар Фердинанд III. расписао је 1648. године награду од сто иљада талира, ако се јави онај, који је дао некоме Рихтхаузну црвени прашак, а овај цару и цар иреобразио живу у злато. Но, ал ко би за сто иљада талира продао мудрост своју, камен свој! 6. Ради савршеније слике о варанцијама златотвораца, нека драги читаоци прочитају и ово: Савременик Бетгера, о коме ћу доцније коју рећи, био је неки Манојло Цетана. Цетана је био син простих родитеља ал је ипак играо као алкемиста важну улогу. Он се вукао по многим дворовима свога доба, тако у Монакову, у Бечу и у Берлину. 0 њему опширно приповеда Коп у својој Алкемији.*) Као што сам Манојло, иначе конте де Руђеро, приповеда, нашао је он 1095. или коју годину пре у Италији прилично благо а то је закопао неки непознат алкемичар заједно са упуством, како се прави камен мудрости. Међутим други кажу, да није тако било, него да је исти конте некаквим нутем дошао до приличне порције нрепарата, који је кадар био направити злато или макар само и сребро.. У истини ће најпре бити, да је исти Руђеро скривио штогод у својој домовини на побегао у Шпанију у Мадрид, где је својим алкемичарским радњама пред невјежама и иначе испит полагао, но зацело је и тамо што учинио. те му је јавно пребацивано. Он је међутим вешт био и добро је оперирао, јер га је баварски посланик у Мадриду позвао, да иде ка курфиршту Максимилијану II. Еманујилу од Баварске, који је тада био генерал-гувернер у шпанској Низоземској и у Брислу живео. Које препоруком од посланика а које и вештином својом тако се адепт Руђеро додворио кнезу, да га је кнез наименовао обрштаром'једне пешачке регименте, генералним фелдцајгмајстором, фелдмаршалом па и титуларним командантом монаковским и државним саветником а осим свега добио је силан новац унапред, да прави у великом камен мудрости. Дуго је време

*) I., стр. 134.; баеа 1887. 302.

конте вукао за нос кнеза, напослетку је видео, е је већ време, да бежи. Неколико пута већ стругнуо је био, ал несретно, јер су га ухватили, те на њега строжије иазити почели, иапослетку га окриве као нраву варалицу и одведу у Баварску у замак један и затворе, где је ировео шест година дана. Како се ове тавнице опростио, не зна се баш поуздано, но године 1704. вндимо ми грофа Руђера у Бечу. Ту је правио злато пред многим кавалерима и најмио се у службу Леополда I. са масном платом па и опет добио доста новаца, да направи камен мудрости. Но још није ни направио камен а умре Леоиолд, те му обуставе плату и шта више позову га на одговор. Ово је уздрмало његов положај ал пробисвет и варалица и ту се знао помоћи: додворио се онет курфиршту Јовану Вилхелму пфалачком, који се тада бавио у Бечу а адепт га обрлатио, како ће моћи злато правити. Но шта је било, не зна се, ал је наш вештак идуће године био већ у Берлину и препоручивао се краљу Фридриху I. Краљ је био раскошан, злата му требало, па је скоро једва дочекао адеита, који је овде до послетка зло прошао. У почетку је ишло све лепо и красно; адеит се показао пред једним такође алкемичарем, Диплом, који је сам био страстан алкемичар, те се баш и хвалио, како је у почетку 18. столећа случајно нешто направио, што је истог утицаја било, као и камен мудрости, ал доцније никад да тако што начини. Пред исгим Диплом полагао је гроф Руђеро испит. Кад је Дипел дошао у походе грофу, дрхтао је овај, као што Дипел наводи, међутим је ипак пред Диплом претворио седам фунти живе у чисто чистацко сребро, затим је опет пред краљем, наследником нрестоним и другом високом госпоштином претворио читаву фунту живе у злато, исто толико живе у сребро а угрејану плочу бакарну до поле у злато. Краљу је дао петнаест гранова белога прашка, који сребро прави, а четир грана од првенога прашка, којим се злато добија; поред свега обећао је, да ће краљу за два мосеца начинити 7 лоти белог препарата а 8 лоти опет црвеног а тиме ће се моћи добити које сребра а које злата пуних шест милијона талира. Јако су га због тог одликовали. Он је доиста почео и радити, но међутим је више показивао народу своје вештине, нег што се бринуо да испуни краљу задану реч. После неколико недеља био је зловољан и незадовољан, као да му се нешто није учинило, ал шта би то било и шта би му се могло поклонити, њему, такоме вештаку — ко би то знао ? Краљ му је послао на то дванаест боца старога француског вина, ал то све није помогло нити је умилостивило адепта. Шта више, окануо ое сасвим запо-