Стражилово

772

СТРАЖИЛОВО

Б р . 49.

Ниш! Имам ли довољно снаге да опишем ово опште познато историјско место? Ову варош, за коју се зна од толико и толико векова! Велика је то варош, кроз срце њено, кроз средину Ниша јури мутна Нишава, као да хоће својом брзипом да спере и најмању усгшмену на становника њена, на — Турчина! Хита, да остане чиста, бистра, светла, — српска! Крај саме Нишаве, на десној јој обали, светли се поновљени дворад првог српског краља. Пред њим, око њега и преко у граду полегла силна војска. — Ено краља! — привикну један војник. И доиста, то беше краљ. Навукао прост шињел, шајкачу капу натукао на главу, а преко шињела блиста му се сабља бојна. Тако је хитао дворцу своме, а народ је кликтао од уживања, видећи свога господара овако за бој приправна. Пило се и певало. Ложиле се ватре, и чекала се заповест: где ће се и куда ће се? — Ма, чујеш, Радоје, ми све некако велимо: неће бити ништа? Ја што ли се вуку они топови, што она, да ти кажем, муниција и тајин? .Ја ти кажем, биће вала окршаја, те још каква! . . . — Па и оће, Стојо; е па и нек буде вала; ја, сваки хоће своје, па и ми, брате, наше! — Ама, оно јест, што кажепг. само знаш . . . . ка . . . зима је, мајку му . . . па . . . — „Мирно!" — чу се команда. Поскакаше сви. Ставише се у фронт. Командант на коњу са ађутантом дојезди. У руци носи хартију. — У име Његовог Величанства краља! Трубе засвираше, а добоши ударише „пред прса." — К рамену! Пед-перси ! „Прокламација!" „Војници и т. д." Командант је читао прокламацију краљеву, где се описује историјско неиријатељство Бугара према Србији, где они газе уговоре, где упадају мучки и разбојнички у српске крајеве, и где се најзад објављује рат Бугарској! Опет се заорише трубе и затутњише добогпи !. . . Нареди се, да се зором креће ка бугарској граници. Еле, сад се све од једном знало ! — Ама зар на Бугаре, бог ти душа? А што би ми тамо ?! — питали су један другог. — Што ! На баклаву нећемо ! — Деде, Радоје, да те виђу и овде, какав си јунак мајчин, — пецну Ранко Радоја. — И овде, вала, бољи од тебе, као и тамо и свуд —■ одговори му Радоје.

— Ене! . . . Е нека, нека, видићемо и то. — Па видићемо, вала. * Ужасан прасак! . . . Не види се прст пред оком од силна дима! Битка је то љута на „Три уши". Борба, крвава борба, траје већ пуна два сахата. Наваљују Бугари свом силом, а оно мало војске одбија их, и чека нотиоре, но ње нема! Много их је мртвих и рањених и са једне и са друге стране. Ранко је био ненрестано иза Радоја, који се као бесан тукао и налетао, као да му је жао, што једним метком не може све непријатеље да потамани. Ранко је меркао нешто из нотаје већ доста одавно. У сред битке, у сред праске и како се почело одступати, — јер Бугари са надмоћнијом силом грунуше, — цикну Радоје и ухвати се за леву руку. — Помагај! . . . Пакосни се смех осу по танким уснама Ранковим. — Ене, где ми мрче свест . . . ходи, брате . . . Никога! . . . Ранко, ти си ту, придржи ме, брате, и поведи мало, — муцао је Радоје, а сав је обливеп крвљу, ноге му посрћу. — До врага! —- и окрете се да иде. — Па зар можеш сад да ме оставиш?! Никога ти пе убих . . . а ово је за Србију . . . — То је тане за тебе, а ја те уверих, да умем добро да нишаним . . . ето и Бугара! — И брзо одјури са трупама, што су одстуиале. — Он ! . . . Зар он! . . . — задрхта Радоје, поклизну и стрмекну се низ брдо, те се докотрља до поточића једног. Халакање разјарених Бугара све се више чуло. Радоје од жеље да остане жив, од жеље за осветом, дође себи, извуче шарпије и увоштена платна, те мало зубима, мало десном руком, привеза рану и крв заустави. Упути се иотоком, но ту нагази на десетак Бугара, који га нападну и поведу као роба. Радоје је дошао у стан Бугара. Ту је било више Србаља. Да не би на Србе трошили храну и стражу, осуде њих, а и Радоја на смрт. Тешко им беше. Сваки се сети свога најдражега; сваки се сети и најмање ситнице из детињства свога па све до данас; неко се сети мајке, неко брата, сеје, љубе, оца . . . али нашто све то, кад је оно све било па и прошло, и никад се вратити неће! . . . * * * Ранко је побегао из команде и кришом се дошуњао у село. Потражио је нрво ћату.