Стражилово

Бр. 49.

773

— До ђавола! А откуд ти тако, човече ?! уплаши се ћата, кад виде Ранка. — Пст! ћути . . . — Како : ћути! — ћути, кажем ти, на мах ћеш све знати. Увукоше се у ћатину собу, и седоше, а свећу не упалише. — Збори, збори ! — Нобегао сам! — Шта болан? Шта?! — Нобегао сам! . . . — Издајство отечества, или бегство из бојних редова, казни се по §. 53. смрћу . . . ето шта ти каже закон! Бежи натраг, несретниче! — Е, шта ти мени закон! Чуј ме. Дал могу са Смиљом говорити? — Бог и душа, зваћу село да те вежемо. — Кога? — Па тебе! — Јел мене? — Тебе, тебе, ја! — Еве ти! — и показа му лакат, а исука грдан нож, од кога ћату у мал капља не удари. — Деде, вежи ме, — и тресну врх од иожа у ћатин сто, ћата уздрхта, а нож *оста забоден у столу. — Него ћеш да ми пошљеш Смиљу, разу-

меш ли ме. ћато, мој будући зете, бре! Јал ћеш ми ју послат, јал' ћу те ко пиле приклат овим ножем! — Па, добро . . . добро . . . — Одмах, ћато . . . на мах . . . — Хоћу . . . идем, де. — Еј, не можеш тако! Него прво чуј! Ако ма где зуцнеш што, ако те змија печи те речеш и једну реч о мени ма кому, прво губиш Лепосаву, а друго губиш и живот, а знај вала, да ћу те пратит, видићу што чиниш, па онда . . . — Вала нећу, веруј . . . ух, како бих то теби учинио, да од бога нађеш, — промуца ћата па пође вратима, напипа их, а ноге су му клецале од страха. Изађе напоље, па још не може људски да корача, све му се чини, да несретни Ранко са оним ужасним измахиутим ножем иде за њим. Најзад се окрете два три пута, па кад виде, да никога нема, он онда стругну, као да га сто Турака гоне. Право одјури кметовој кући, а кад баш иред врата дође, учини му се, да га онај велики нож стиже и удари, па тресну колики је дуг и јаукну као човек, који издише. Брзо се отворише врата и момци кметови сунуше натраг од страха, видећи „господина ћату" онако испрућена пред вратима . . . (Свршиће се.)

I. народу је моме владала страшна тама. "Народ је дрхтао од ужаса пред светлошћу. Као хијенска стада сврнгавали су у иоћно доба мала дела. Јауци песрећних и рика злочиначка разлегала се но нећинама и шумама. Увек сам видео у тога рода мрачна лица, дивље иогледе, руке жељне братоубиства. Ужас им је прибијао крила, кад рујна зора на истоку огласи бели данак. А кад сунце божанским лицем погледа по земљи, угледа каљуге крви и остатке пира канибалског. Цело се створење радовало и живело у зрачној светлости дневној, а само је тај род проклињао живодавну светлост. У заман сам гласом војводским проклињао гнусност њихову и будио витешки дух. Роитале су дивље гомиле, шкргут зуба и бурна поруга од свуда ми нретила. Почеше ме мрзити. Оцеви су и мајке понлашеној деци приповедали о мени, као о срамотном узроку гнева небеског, који кара род човечији.

ПРОМЕТЕ Ј. ГРЧКП мит. НАИИСАО А. ДИГАСИЊСКИ. И ја, који сам тај род из блата створио, имађах у њему страшнијега дунгманина од свију створења на земљи! . . . И опет не беше у души мојој отровне мржње. Као уметник, морадох да ./вубим своје дело, једини чин живота, нунога борбе. Па сам с поноситим челом, уцвељеним срцем прелетао горе и долине, размишљавајући, како бих усавршио створена човека; запиткивао сам природу за савет и добио сам страшан одговор: »Човеку није дано савршенство на земљи! Само је онај, који громовима влада на сводовима небесним, свеможни и иремудри Див.« Беше то грозан удар за мене. Хучно море, бијући запенушеним валима о обалу, као да се ругало мојој немоћи. Мртва стена, која удара челом у облаке, изгледала ми је куд и камо више дело него ти људи, покривени бледилом, понијени страстима и грешни. Шуме и зелене луке, препуњене тичијим певањем, провејане дахом љубавним, нанојише дух мој страшпом завишћу . . . Како то?