Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 49.

пданух иемоћан и очајан. Дакле је моје дело ништавије од свега на свету? Горе и од саме земље, од које сам га начинио ? СпустиЛа се ноћ без звезда. Уморан од премишљања и борбе са самим собом, збацим с плећа лавовску кожу, прострем је по годој стени и легием, да отночинем. Али зар могох заслати, ја, Прометеј, отац мога несрећиога, ма и злога рода? ... И тада ми је пламтило чело, а срце је јасно куцало. Мислио сам и осећао за њих, . . Загледао се укоченим очима у небо, а мисао сам управио к Диву. Мисао беше брза као муња, врела као бурни громови, и ја је намерих у небо . . . Не знађах тада, да Титан мишљу може бити страшан боговима и да његови земаљски громови могу растрескати дворе Олимпске. Махом се навукоше густи облаци горски и ја угледах у валима њиховим узвишено лице самога краља Дива. Беше леп, страшан величанстваношћу гиева и срцбе. Пурнурна црвен и златни нламенови ударигпе у мене с те дивне главе; ал не оборих очију, јер ме још и тада жешће палила моја рођена мисао, него та ватра . . . Загледах се у очи тога божанства и познадох његову величину; уразумех, да му је светлост даје, да иза тога огња великога, иза те светлости бескрајне ништа више пема, чим би се оно разликовало од мене ... Ха! — повиках, — да ми је мишица брата Атланта, који по твојој заповести, велики Диве, свет држи на силним плећима својим, уграбио бих ти те жарке луче и људе бих изједначио с боговима . . . Тада ми Див проговори гласом тако страшним, да се затресе стена, на којој сам почивао . . . Наумих, да будем противник приличан владару громовском; за то, ма да се све тресло око мене од препасти, ма да су муње његових погледа прелиле свет на широко и заслепиле ми очи, заповедио сам трепавицама, да се не мичу, а срцу, да буде мирно . . . Слушао сам писку упреиаштења, крику ужаса и јеку молитава, што их је род мој дизао, кајући се пред громовником. Слушао сам, на жалост, како, проклињући мене, призивају у помоћ Дива. да осветну своју казну спусги на моју главу, да ме уништи ... И ја не задрхтах! Он је претио, зипарао у заман, називајући ме кукавним прашком; страшио казном и иозивао, да се покорим. ђииих тада, сетивши се свога достојанства, и тако јунаштво овлада мноме, така се снага разигра у мојој души, да

се Див сакри за облаке и оданде пође сипати своје претње. Уразумех сада, да се с боговима мора мегдан поделити, да се човек усаврши. Али и он увиде, ако му Титан мегдан закаже, да не ће друкчије погинути, осим на венцима тријумфалним. И оружа руке браће моје буздованима и конопцима, а срце им задахну мишљу братоубиства. — Богохулниче! —- викали су, гонећи ме без престанка. — На нас навлачиш казну и сумњу; тричавом буном земљу заражаваш . . . Покори се, принеси жртву, Див ће ти опроотити, богом ће те учинити, заслужићеш бесмртну хвалу и славу; иначе мораш погинути, као презрен злочинац. Насмејаше се од тешка зла, кад им се стадох подругивати и исмевати их, говорећи: »Ко богове на мегдан позива, тај не дрхће пред слугама и пузавцима.« Сам самац на целој земл>и, напуштен, наумих, да поделим најзад последњи бој, да отмем Диву силу његову, да уграбим величанство светлости, да му престо вргнем на земљу, а на престо да посадим човека. Двоумљења и тајана не беше сад више у мојој души, као онда. Ваљало је само учипити дело, које би дорасло идеји. II. Има на дебелом мору острво Лемнос, према Тенеду, чувено са божанских басапа. Онде, веле, отисну Див на земљу упорна анђела, који паде с пеба, заходу сунчеву, носећи свету небеске искре. Седох у трошну лађу, на се пустих на пучину. И ту ми милост Дивова не би на руци. Мотала ме бура тамо и овамо и једва тешком муком приспех обали оне земље, у којој гостољубни народ радо прима изгнанике олимпске, проклетнике и осуђеиике великога краља громовника. Мисао моја дуго ми не даде одмора., борба са Олимпљанипом силовито ми кииела у грудима, а нада у препорођење рода јасно еветлила нреда мном, ноказујући ми непрестано високи циљ прогнаничког тумарања. Сећам се — беше ноћ, све живо као да је поверило санку муке и бриге животне. Те се ноћи манух починка, пратећи одушевљење своје мисли. Побегох у пустињу, где ни вијање дивљега звера, ни шуштање крила тичјих не буни тишине. 0, како попосит бејах тада, што сам ја први у крају, на који Бог само с