Стражилово

798

СТРАЖИЛОВО

Б Р . ,50.

скоро као рубини, ал нема на н.има ништа, што би налик било металима. И сам ћу научити сваког, како се то ради, само нека ми врати потрошене марке. Свакојако признати морам, да се тим путем не да обогатити, јер кад се педесет дуката преобразе у така црвена зрнцад, изгуби се око шест дуката. По данашњем развоју у кемији никако не може стајати мисао о добивању злата из таквих метала, у којима га нема. Метали се даиас држе за стихије или елементе, дакле за таква тела, која су већ сасвим проста и у бакру или олову нема злата ни најмање, Да је то тако, најбољи је доказ сама алкемија. Колико се ту радило, пробало, мешало и све није помогло. Нокаже ли се кадгод, да метали нису проста тела, него да се могу раставити у нове елементе, то ће пут бити сасвим друкчији до резултата таквог, а

не онај, жојим су иошле алкемисте Не можемо данас никако казати, да неће мозкда кадгод доћи време, те ће се показати, да метали нису прости, ал да се неће у таквом правцу то показати, како су алкемичари држали, сме се слободно рећи. Имамо данас примера, где се већ по гдекоји елеменат не држи баш тврдо као елеменат; данас се већ сумња за неке досадање елементе, а скора будућност показаће чисто и јасно, како стојимо с њима. По досадањем дакле схватању и по данашњим назорима у кемији, алкемија није имала никаквог основа, она је тражила нешто, што не може да постоји, она је тражила камен мудрости, ал га, на жалост, није могла наћи ни по најбоље уређеним лабораторијама, у којима је силан новац закопан. А будућност ? Да л ће нам она показати, како се добија камен мудрости, кад прошлост и садашњост не могу да нас упуте правим путем?

Г Л А 0 Н И Е. (Двадесетпстгодпшњнцу нрофесоровања) прославио је ректор и проФесор административног права у великој школи у Београду, Стојан Марковић 20. новембра. т 1еститамо! (Иедесетгодшнњица учитељевања). Српски народни учитељ у Врањеву, Станко Николић прославио је на Аранђелово, 8. (20.) нов. о. г. педесетгодишњицу свога учитељевања. Прослава је била заказана за Митров дан (види „Стражилово", стр. 623., бр. 39.), али су је приређивачи одложили били, да би је боље спремили. И лепо се захвалише свом старом учител.у! Нека му је и с наше стране чее.тито! (Наше позориште и Цпетнћ). Позоришни одсек српског народног позоришта у Новом Саду решио је био, дајош ове позоришне еезоне принови свој ренертоар Цветићевим „Немањом", те је тога ради искао дозволу од писца. Цветић захтева, да му се у току од три дана одмах плати 500 Фор. у злату, па да му драму наша позоришна дружина сме приказивати за десет година. После десет година да му се плаћа 8 проц. од представе. Одбор није пристао на ту погодбу, за цело не, што не би ценио ту драму, него што је 500 а>ор., кад их треба у један пут ноложити, велика с.вота за благајну нашег позоришта. Нама је жао, да се та ствар тако разиђе. Желити је, да се погађачи логоде, и да ни једна ни друга страна не ирође на лихо, — само треба рачунати с могућим Факторима. (Двадесетпетгодишњнца Мидоша Цветића.) У Београду ће се 19. о. м. прославити двадееетпетгодишњица, како глумује врсни глумац и књижевник М и л о ш Ц в е т и ћ. Приказаће се тога дана у вече слављеникова драма „Немања."

ПОЗОРИШТЕ И УМЕТН00Т, (Српско народио иозориште.) У прошлом смо броју известили читаоце нашег листа, да је у недељу 29. Новем-

бра о. г. први пут прешла преко позорнице овде глума уредника овог листа под насловом „Каврга". Од то је доба на тај комад изашло три оцене, једиа у „Бранику" (бр. 143.), друга у „Застави" (бр. 183.) а трећа у „Нашем добу" (бр. 118.). Сва се три оцениоца слажу у том, да је „Каврга" не само без и најмање вредности, него да је испод сваке критике и, као што се у 184. броју „Застава" изражава, драматски скандал и атентат на здрав укус, естетички осећај и јаван морал. На такве предусретаје од стране критике уреднику овог листа као писцу те слике не преостаје друго, до зажалити, што су нападаји на његово дело и сувише убилачки, а да би В1у дали и душом данути а камо ли у обрану што рећи. Не бисмо се зап,ело у свом листу ни осврнули на те оцене, да у име правде и истине нисмо ириморани две три ствари разјаснити. Не мислимо бранити дела свог, него смо само ради одбити од себе оне прекоре, који се оснивају на злонамерном извртању или на неопростивој непажњи оцењивача, а писцу подмећу грехе, које овај није згрешио. Тако је сасвим неистинита тврдња у „Бранику", да „мати, српска жена, гледи свог мртвог мужа, па ништа" и да „син се мало промигољи, па онда преко лешине свог оца иште кл»учеве" и мати да „оставља мртва мужа и мора да интригира против снаје". То није истина, као што је исто тако неистина, да Вају „много не дира, кад чује, да му је побегла жена". РеФерент „Браников" или није пазио — по њему је Ковиљка за Вају пошла тек у другом чину а овамо одмах у првом излази као његова жена — или је силом извртао, да му што лакше буде искасапити комад. Ни једно ни друго није лепо ни достојно. „Застави" пак имамо приметити, да је шибајући немилице писца и нехотице ошинула народ, који је баш хтела да одбрани од „суровости" пишчеве. Песме оне наиме, које су „Застави" „масне", „силом шаљиве", без смисла и обсцене, нису умотвори пишчеви, него их је писац покупио баш из народних уста. Заиста је то невоља, што је тај оцењивач „запамтио" из целог комада баш то