Стражилово

Б р . 50.

на добре коње за ратове! Чести ратови су мног новац стаманили а алкемија је давала изгледа, да ће се сав новац накнадити. Само да је било тако бар, ал то је несрећа, што све није помогло ништа. 8. Кажу, где су кола мудрости, ту су троја лудости, па тако је то било и у најбољем јеку алкемијском. Док су неки озбиљно тражили камен мудрости и чак уверени били, да ће га наћи, неки доказивали, да га и имају већ готова, дотле су други, рећи ћемо, претеривали и којекакве лудорије распростирали у свет. Сувременици принца Рупрехта, који је умрво 1682. године, наводе, како је он изумео неки барут, који се у исто доба пали, макар и на разних местих био. Опширније о томе писао је неки Валвасор, који наводи, како је он сам видио барут тај својим рођеним очима, те се боји, да се само не дозна о томе на даље а све сигурно због велике несреће, која би могла свет постићи. Прашак су звали симпатичним и ево неколико речи Валвасорових: ако поделим такав симпатичан прах у два или у иљаду или у много делова, колико ми год воља, затим га ироспем у разне вароши и земље а на какво место, на пример у једној вароши метнем мало нрашка под стреју, други део опет сакријем гдегод у лађу, трећи опет наместим гдегод у барутану или у оружницу, па онда дођем и онај мој код куће запалим, мораће се упалити на свима местима просути прах. Ако би се пак ма којим путем ма где прах запалио, запалио би се сав и свуда иа и код моје куће. На какве све ствари не дођоше људи у оно доба! 9. Ма да се много радило у кемији, ма да су многи цео век свој жртвовали алкемији а силни и страдали радећи по кемијским лабораторијама, јер су многи заједно са целом радионицом прхнули небу под облаке, ипак се чисто чудити морамо, како се мало за цело време алкемијско нашло и дознало, што би било од вредности и од интереса. Тумачио бих то тиме, што су очи кемичареве биле управљене једино на злато а све друго, што се збивало, није ни на ум узимао. Згрешили би јако, кад не би навели, да је алкемија ипак нешто користи донела човечанству и потоњем развктку данагаље кемије, но то је уз онаки труд и рад и поред оиаког пожртвовања врло мало. Та ту се радило неуморно, иремишљало се дан и ноћ, топило и састављало скоро без престанка а резултата скоро никаквога. Из доба алкемијског навести нам је, како се случајно фосфор нашао. Врант, алкемиста у Хамбургу, тражио је 1677. године злато у мокраћи. Злато није

нашао, ал је нашао стихију фосфор, који је у прво доба био врло скуп, тешко да се није мерио златом. Фридрих Август II. затворио је у Дражђанима познатог алкемичара Јована Фридриха Бетгера (Ветихера), који би зло прошао био, да није у затвору случајно пронашао, како се прави порцелан; године 1704. направио је мрки порцелан а пет година доцније и лепи бели. То га је тек опростило затвора. Важнијих проналазака скоро да нема више; у последње пак дане своје крчила је алкемија брзо пута новијој кемији. Алкемија иада а кемија се диже и развија правцем научним. 10. Завршујући чланак овај о камену мудрости, рећи ћу коју и о иротивницима алкемији. Поред приврженика а људи од науке и знања било је и противника, који су и знањем и положајем радили све алкемији ускос, који су доказивали, да су то све празне речи и праве приповетке у алкемији. Већ папа Јован XII. бацио је 1317. године анатему на алкемисте и осудио их, да ни један од њих не зна средства, којим ће непотпуне метале преобразити у потпуне, него су праве варалице. Сам Фридрих Велики био је јак противник алкемистама. Цимерман,*) који је крајем прошлог века издао фрагменте о краљу овом, каже, како је краљ говорио пред министром Хорстом овако отприлике: Златотворство је права болест; разум је за неко време излечи, но затим изненада наступа опет и сасвим је епидемична. Фредерсдорфу, тајном коморнику краљеву, јавило се више алкемичара у Потсдаму; он им је веровао сасвим и упустио се с њима у посао. Набрзо се раширио глас о томе по целој посади и није било у целој вароши заставника, који се није падао, е ће алкемијом поплаћати дугове. Сад су појуриле варалице-адепти са свију крајева у Потсдам. Нз Саске је дошла нека удовица са две красне ћерке, које су терале занат сасвим вештачки, да су их млади људи држали за велике пророчице. Хтео сам стати тому на пут, ал нисам могао. Молиле су ме, да пред-а-мном пробају и да ме осведоче. Мислио сам, да ћу тако најлакше доћи до истине и допустим, да алкемискиње раде под највећим надзором. Никако нису могле бацити злата у тигањицу а ни друкчије како варати, и опет је мати тако ми ствар приказала, да сам морао доиустити, да се све покуша; потрошио сам око тога преко десет иљада марака. Свакојако је права лудост, да верујемо у промену метала, једино је сигурно, да се метали могу добити у разним облицима. Нравиле су од злата ситно црвено зрневље, које изгледа

*) &аеа, 1887. 805.