Стражилово

788

стражилово

Б р . 50.

Ја се унезверио; док се чу писак у Савкиној соби и како бабов глас грми и како столица пуца. Нану чујем, где кука: — Немо, . . . убићепт је! Немб, деце ти! А он, ваљда, ону гњави, па само на махове: — Да убијем кују, . . . да убијем! Нана Савку на рукама однесе, да се нама више не поврати.

Мени оста белега на глави, а мало је да кажем који број, да ју је нана пољубила. . . . Кад сам се оженио и довео ову моју бабу у кућу, дозва ме бабо, као да гледам, преда се и рече: — Од сад памет у главу! Пази ову твоју жену као очи у глави . . . Нико ти не ће бити као она. Немо да ти себе помињем. Све сам знаш!

НА СМРТ.

У.

Ц Р Т А И 3 СРПСКО-БУГАРСКОГ Р А Т А. НАПИСАО ВЕЉО Ж. МИЉКОВИЂ. (Наставак.) — Их, а сго ти је,

рвршила се и она ужасна бајонетска борба у ) Иироту . . . и Пиротска нбћ и иокољ пре"ста . . . само се још чује тешки уздах и страшни јаук рањених јунака . . . Исцурила је сва крв, па се сада само пара диже облаку, да се праве и згусњавају крвави облаци за крваву кишу . . . Мир је. А где су они напга осуђени на смрт? Шта би с њима? Ево шта! Баш у очи дана, кад је требало извршити пресуде, навали из небуха једно одељење срнске војске на непријатељев стан, баш на оно место, где су наши осуђеници чекали последњи час свога живота. Такво изненађење није пријатно, те се с тога Бугари лате оружја на одбрану, опале неколико пушака на осуђенике, но танад нису погађала, осташе двоје-троје рањених, остали се разбегоше куд који. Радоју испаде за руком, те се дохвати српске војске, но већ је било крајње време. Од умора, од ране, неспавања, жеље за осветом тако је ослабио, да се одмах у прву болницу пријавио. Лежао је петнаест дана, и пошто се прилично опоравио, крене се пешке кући. Напори су то за њега били страшни! Жеље су га необичном силом вукле кући, а слабост и изнемоглост све га је више сустизала. У механи једној, где беше сео да се одмори, закашља се и избаци грудву крви. — Ене, а шта ли ми то би, те ово испљува! трже се, и као да му сузе потекоше . . . Ухвати се за груди, а ноге му утрнуше. — Механџија! — једва промуца. — Сто ћеш бре, војник? — Мало во . . . де . . .

бре, синче? ене, како ти зној како грашак пробија . . . их, их . . . а сто и оно? ! Крв бре, брате, крв! ... Ух, ух, ух! На, синче бре, на водице! Радоје жељно прогута чашу воде хладне, па као да га она окрепи. Насмеши се. ЈГице му тада хтеде рећи: „Еј моје лепо пролеће, еј мој роде, моја Гружо, нано, оче, Смиљо, моје лепо цвеће . . . прође тако брзо све . . . све . . . све! . . . Срећом су туда иролазила кола „ црвеног крста". У њима беху још два три места празна. На молбу његову повезоше га до прве железничке штације: Железницом се кренуо до Лапова. Отуд нађе кола те дође до К. а одавде поручи, да са коли дођу по њега. На томе путу још је неколико грудви крви избацио Радоје. Побледио је, очи му упале, тешко је дисао, а уста му готово сагорела сва . . .

„Држи! Држи! Не дај тамо! — тако је викала потера, која је јурила Ранка. Риста пандур залети се на Ранка, но овај га удари у плеће ножем, а Риста паде. — Држи, држи . . Ранко кад виде, да ће га ипак склептати, удари се иожем у прса; посрну . . . паде . . . — Ах . . . да могох ћату како . . . — Држите га, браћо, људи . . . нрестрављен викну ћата. Ухватише га. Баш у то доба и кола једна приспеше на то место. У њима је био Радоје са оцем. Мајка Радојева и Смиља изашли им беху на су-