Стражилово

Бг. 52.

Как>1шкој противу оног мог иодлиска. Таман ниђе кад су ови чланци свршили, ночео је N. 1лб1; доносити свечани говор, којијем је проф. Смичиклас стунио на ректорску столицу загребачкога свеучилишта: о ностанкуГунд у л и ћ е в а 0 с м а н а о б з и р о м н а с а в р емену историју. Колигоћ је овај говор учеван, ипак на мјеста вири из њега тенденција говорника, да наврне воду на свој млин. »Што је рекао Пулкава у XIV. вијеку, то уче сви чешки историци XV., XVI. и XVII. вијека, па јоште у 18. вијеку да паче и у школским књигама уче, да су потекли Чеси, Руси и Пољаци од три брата Чеха, Лаха и Руса из X р в а ц к е«. Тако се исто учи у Пољској! »Овај научан рад о досеоби Пољака (из Хрвацке) прешао је и у Хрвацку у она хисторичка ђела, која је иознавао и изучавао Иван Гундулић. Они нам дају кључ славенском мишљењу и осјећању Гундулићевом«. Дакле Гундулић је из тијех ђела хисторичкијех прифатио науку: да је Хрвацка колијевка свијех Словена. То би био кључ словенском ошјећању пјесниковом по ученом Смичикласу! Преда мном нијесу чески ии пољски хисторици, које навађа г. Смичиклас, па ни хрвацк и, који су прифатили науку нрвијех; него ћу се мало задржати само на иаводе истога Смичикласа. IIо овијем дакле наводима, Фауст Вранчић из Шибеника, који је знао, да је д а л м а т и н с к о наречје међу осталијема словенскијема нгго и флорентинско међу италијанскијема, и да се то исто нарјечје говори у Далмацији, Хрвацкој, Босни, Олавонији, Србији и Бугарској,*) већ г. 1606. побија то поријекло Пољака из Хрвацке.**) Па онда на што истицати ту бајку и толико јој важности давати још у једном тако свечаноме и научноме говору?! Кад је Вранчић, савременик и судија Гундулићев, написао особиту расправу противу те бајке, како се може рећи, да ју је Гундулић прифатио као науку, и да је та бајка кључ словенском ошјећању пјесниковом? Мени напомиње овђе г. Смичиклас утопљеника, који се и за пјену фата, да се спасе. Што мари, да у Осману нема ниђе трага тој науци; њу су држали неки чески и нољски историци, од којијех су је прифатили неки хрвацки, па — закључује г. Смичиклас — морао ју је прифа-

'*) Б1с1}1'опагшт ^ит^ие поМНззГтагит Еигорае Пп^иагит. Уепе1;1с1 1595.

**) Бе оп§;те РоЈопогит (На1о§-1. Котае 1606. Као додатак к „Животу неколико избраних дивица".

тити и Гуидулић, те нам је пружа као кл,уч словенског ошјећања Гундулићева! А када савременици ијесникови пишу о роду словинскоме, »ки некад под великим Александром Србљанином свему свијету закон даваше«,*) коју мисао находимо и у Осману, то ништа не важ,и за доказ народног ошјећања Гундулићева; то не може бити кључ његовом ошјећању народном! Тако тријезно, непристрасно и логично и научењаци хрвацки умију расправљати наша књижевна нитања! Него ајдемо даље. Г. Смичиклас долази и на М а в р а 0 р б и н а, главнога учитеља словинске историје нашега цјесника, који у првом дијелу свога ђела узимље све Словене у једно до покрштења; а у другом дијелу је посебна историја јужнословенскијех земаља. »Овако је њему, као и Вранчићу и Албертиу, јужно славенство посебпа цјелина. а овако га схваћао и Ивап Гундулић«. Ово је признање Смичикласово и ми га на знање узимљемо. Даље овако г. ректор тумачи Османа Орбиновом историјом: »Чим је Орбини учио, да је језик словински увијек и у вријеме грчко и македонско био на балканском полуотоку, могао је Гундулић занјевати, да је Орфео пјевао »у словинском свом језику«. Чим је Орбини прифатио од сјевериих славенских историка диилому Александра великога свому народу словинскому, могао је и Гундулић запјевати: што се у пјесми слави одавна, од Лесандра Србљанина врх свијех цара славна. Чим је Орбини узео у грб Стјепана Немање Бугарску, Славонију, Босну, Мацедонију, Далмацију, Србију. грб куће Немањине, Котромановића, Хрвацке, Рашке, Приморја; чим је он повјест хрвацку стару унио под опћим именом словинским, слиједећи попа Дукљанина; чим је у кратко узео и повјест бугарску; чим је Орбини но г е ог р а ф с к о м полож а ј у узео Србе за средиште свога историчкога расматрања о јужним Славенима, тим је и пјесник могао запјевати, да ће бити Владислав као побједитељ на Балкану: Неманићу да Стјепану намјесник са круне царске, чим под тобом земље осгану србске, рашке и бугарске. Чим је Орбини узимао, да је Мацедонија била српска, могао је и пјеспик пјевати о »Лесандру Србљанину« и опет другда: при мору управ српскијех сграна, лежи Троја закопана«. Што опет из свега овога расматрања Смичикласова слиједи? Да је Гундулић као Вранчић, Алберти и *) 06С1 В. Мапе Вгпсе V ВпесЉ 1617. од Албертиа Спљећанина.