Стражилово

Б р . 52.

Хрвацкој подметнути онај црни карактер, што ја не могу допустити. .Л )а1п1. КаМЈбкој" је криво и што ја Даута сматрам најцрњијем карактером у Османиди. Да видимо тај карактер. Турци га ђететом заробише и цару Ахмету поклонише, који га ш његове љепоте пригрли и »јер му душу запосаше, нађеде му Даут име.« Под именом слацим тако Блудни Мурат у тој доба, Објавити хтећ свакако, Да он роб је свога роба. Ту узрасте и отолен изиде помилован свакијем добром. Ну јер не доби он с десницом Ни с јунаштвом, ни с крипости, Нег ли самим женскијем лицом Све те части и милости, чим ногину милост с лица, ш њом и царска љубав нестаде и с везирскога стола паде. Али када млади Осман наслиједи оца, син Даутов, врсник младог цара »и друг мили у сва дила«, умоли се, те Осман Даута помилује и учини га беглербегом румелскијем. Ипак кад га пуиица, мати Мустафе, позва у помоћ, да свргну Османа, а Мустафу лудога да на царски престо дигну, он заборави милост Османову и придружи се опакој жепи. Чим га је виђела, овако га је стала корити његовијем беглербегством: Осман ли ти их прико ноћи Својом главом забиљежи, Ки ти у блудној нечистоћи Свеђ уза се сина вријежи ? Али то је сину твому Од срамота плата била; И вараш се ти у тому Да ти час се повратила. Ах, која ти час у вијеке Из иечаснијех ђела доћ ће? Гнусна вода мутне ријеке Не може опрат нечистоће. И Даут распири буну противу Османа. Пјесник пам га овако преставља: Ко кад пукне гром, из кога С урнебесом тријеси ударе, Омраза и гњев срца свога Рача издајства и преваре. Без озира срне, куда Несвијесни га бијес потиче, Из погледа срчна и худа Мећућ огањ, вапећ кличе .... али кад се сгала јуначка крв пролијевати, не-

827

ста га, да се опет нојави, кад је Осмаи уфаћен био бешједом узбуњену свјетину готово умирио и за се предобио. Заслужује, да се мало на ову бешједу зауставимо. Ах, млађахан икад кому Сагријепшо сам ја толико, За што овако бит по мому Граду вођен имам прико? Није ли ме у сред крвавога боја ваша сабља обранила, да ми се зар отме сабља из рука од вас вјернијех мојијех јунака и од драгога мога пука? Сабља она, коју ми у боју не мога отети сила лешка? Па ту набраја све славе, што је та сабља добила. Љом је Мушан разбио деспота Вукашииа; њом је Мурат најприје оплијенио сву српску земљу, па под Витом све иокуни и у Косово поље ујаха; њом опет Мехмет указа се змај на Дриии словинскијем витезовима; њом Мурат други усрну у ђурђеву деспотину; њом Мехмет смакну и скиде краља од Босне и Херцега ; њом Бајазет покори Скендерију; њом Мурат стави узе крајишницима хрвацкијема. Тко ми узимље сабљу ону, С ком свијет стари моји добише, И ку мени по закону Своме унуку оставише? Осман је слушаоце гануо до суза. За све да се чине худи, Учинит се заман хају, Да од пути нијесу људи И да срца неимају. У томе »јак хрид кад се обали низ висину стрме горе«, ето клети Даут-паша виче: да се ови пас задави! Што чините, што оклијевате? Осман опет наставља, једа кога гане. Али Даут опет виче: Што чините ? Давите га! па махраму смакну с паса и даде једноме црнцу »сасма грдном, одвећ страшном« — који злочинство извршује. То је слика Даут-паше, за кога пише П. К.: »Даут-паша, који би захтијевао цијелу једну штудију, није толико безначајан, као што на први мах мисли г. писац«. Ја немам ништа противу укуса мога иротивника; али јеонимао доказати, да Даут-паша није најцрњи карактер у Османиди; имао је упријети прстом на који црњи карактер и гадниј, па тако ћаше боље успјети. Ово је све, што је вриједило одговорити на четири чланка у N. Тлкћ! и три чланка у I).

СТРАЖИЛОВО