Стражилово

818

СТРАЖИЛОВО

Б р . 52.

их на сваки прст по десет за сваку прилику. Благо ли теби, ирамајчице наша Ево, кад ти Адам не знаде за каване и механе, за шлагер и преферанс! Нешто јој, тако једном приликом, шану тајпо, да нико не чује, (она је чула): — Да, да. Али није онда ни Ева имала с ким да игра фришефире, нити проха беше тако просута по свету, да врапди могу бирати, с које гомиле хоће. — Ех! — одмахну опет Бајићка на то руком, као да отера каква комарца, који је пецнуо на најосетљивије место, иа дода нешто налик оному, што рече песник »Горскога вијенца«: „Чашу меда јошт нико не поди, што је чашом жучи не загрчи. Чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију." — За то је ту, хвала Богу, брак! Мора јој се признати особити такт, којим је удешавала своје вигове. Обично се удовице, које имају кћери, снебивају и преиемажу пред »пријатељицама«, које имају своје мужеве, како имају, ко се за њих мора да брине, па живе без бриге; а оне . . . »Ох! Тешко данас у овом лукавом и себичном свету пролазе и нородице, којима управљају мушке главе, а како ће деца удовичка, кад зипула и хала и врана на њих!« Није тако и госпођа Бајићка, удовица од толико већ година. —• Треба свету показати зубе! Е, да! . . . А кад не ће брег Мухамеду, мора Мухамед брегу. И Бајићка уме да се савесно држи свог пачела, да »треба свету иоказати зубе«, иа је свуда уважеиа међу нрвима. Ни једна забава не прође без ње, а била у приватној кући, а у јавну какову локалу. У »добротворној задрузи Срикиња« је увек одборница. У пододбору »земаљскога друштва црвенога крста« такођер одборница. У позоришту има место »у кругу«. На беседама, дошла ма у које доба, мора се за њу наћи столица у нрвом реду, ма се из комшилука донела, те уметла — Треба се то увек држати »великих врата«, па ником не дати преда се. Њени »јаузнови« не коштају њу, до душе, онолико, колико другу коју; али госпођа Бајићка уме исто тако да одржи цену, као и она, која, на пример, у сред зиме из Трста наручује грожђа, да јој је свеже, као сад да је

узабрато с чокота у најбољем Фрушкогорском винограду . . . Нелка јој мало више задаје бриге, него што би она хтела. Њој је живот — сиграчка. — Ветрењаста! —• вели за кћер у себи. Нрави њен покојни отац! Све узима иа лаку страну. А Нелка, збиља, као да и не схваћа материну школу. Опа се уживила у добри, безбрижни живот, што га тера друштво, у које ју мати увела. Никад се у друштву томе не уздахну од бриге какве или терета. (А, бог ме, ни мати њеиа не ће, да је гора од друга својих.) Ако се кад и повела која реч о варошкој сиротињи, о деци, којој треба набавити топлију одећу за зиму, о убогима ученицима, којима треба кунити школских књига, о каквој удовици, којој треба потпоре, о некој певачици, коју би требало послати у иевачку школу, и т. д., то је опет само —- иитересантно, јер се ту даје одбору добротворне задруге пуне руке посла, како ће се приредити каква забава, беседа, концерат, пикник у добротворну цел, па за неко време, док се то све спрема, као и после тога, док опет што ново не наиђе, промене с!а8 сшде Ш§'Псће ЕтегЈећ А наша слободна краљевска варош не ће да донусти (нек јој је на част!), да јој »српска Атина« ни у томе далеко не измакне напред. Нелка тера своје. Хаљина, до душе, покрила јој је сад већ чланке: .једва и да провире кадтод лаке ципелице са високим потпетицама на маленим ножицама. Па нема више ни лутке у левој руци, нити гледи, како да њој, својој луци, што боље намести шарено одело. Него за то тим боље дотерује своје одело и то радије гледа са прозора свога оне живе лутке, што врве улицом овамо онамо. А лице, да, лице! Оно старо млађахно лице њено! Било .је ту и озбиљнога и детињастога, и сањалачкога и безазленога, али све нриродно, све као у незнању и као од срца . . . Скоро ће да на католичкој цркви зазвони подне. Улицом Нелкином већ звекећу сабље и бију штапићи о неравну калдрму. Улица је та у то доба најживља. Све, што цело пре подне мора било да гута прашину, преврћући сгара акта по архивама, било да од дугог времена чека тај час, да оде у друштво, — све, што боде очи перетом но каицеларијама или чачка зубе за тезгом, — све