Стражилово

Б р . 52.

СТРАЖИЛОВО

819

ће то туда проћи, па сврнути у »народну башту«, да чашом пива пропере грло и »поправи апетит« за ручак. Још на по сахата пре видићеш, како се у партеру на оној кући до крајне на углу отвори прозор; а кроз прозор се прво покаже ружица у смеђој лепој коси и одмах за тим лице, на ком је и озбиљнога и детињастога, и сањалачкога и безазленога! И то озбиљно и детињасто, то сањалачко и безазлено лице редовно гледи на једну страну. — Добар дан, Нелкице! — зазвечаће храпави глас дебелога сенатора Бабића, онштега варошкога тече. — Љубим руку, течо! — Клањам се! — опет ће какав магистратски чиновник или адвокатски конципијенат са свим скромно. Нелка климне главом и насмеши се. — Слуга сам! —• поздравиће какав рифлија учтиво-понизно. Нелка климне главом, али се насмеши. — Љубим руке! — промуца какав ђакела с књигама испод пазуха, па би чисто да их тресне о земљу, кадгод туда прође. Нелка не климне ни главом. А лице јој увек и ненрестано окренуто на једну и исту страну. С те стране удариће редовно иза десног угла, тек што на католичкој цркви одзвони подне, сам главом млади адвокат, доктор Милан Савић. Ту се састане обично с њим, ако га не дочека у »народној башти«, онај, који се ево већ десет година тужи, како су му одузели штипендију, па не може да полаже својих ригороза, Савићев друг »од првог гимназијског разреда, с којим је делио и добро и зло, и радост и жалост и доцније као слободан ет8 аса(1егмси8, који...« (и тако даље). Чим се ту Савић појави, и Нелкино лице заузме обратан положај, те гледи на противну страпу, па броји у себи, колико Савићу треба још корака до њена прозора. Наравно да се то броји према откуцајима срца Нелкина. А како Нелкино срце, чим се тамо иза десног угла појави млади доктор, почне све брже да куца, паравно, да се и Нелка превари у брзом рачунању, те место ружице у смеђој коси, која Савићу служи као компас, више пута му сине и лено лице нестрпељиве Нелке. У тај час се редовно и нехотице бела рука њена тргне, да намести ружицу у коси.

Много пута Савић прође поред прозора, а сахчо се учтиво поклони и нокаже своје аристократске замаке на слепим очима скинувпга цилиндар, а више пута опет се и закачи за тај магнет на том прозору. Зависи од тога, како је млади адвокат кад расположен, а, бог ме, често и од тога, да ли се лепи магнет задржи толико на прозору, да баш дочека, док он донде прође. Бива и ово друго. Кадгод Нелке нема на прозору, то је знак, да су јој »дошле њене лутке«, те хоће да се поигра мало са живом лутком својом, са Савићем . . . »Та он је целог света лутка! А с луткама треба поступати као . . . с луткама!« Ако, дакле, Нелка, кад на католичкој цркви одзвони нодне, не провирује кроз прозор на улицу, за цело се скрила за дебелу завесу иза прозора иа вреба, када ће Савић туда проћи. Погледа ли Савић на прозор, а она то из прекрајка види, стане је цика по соби, па од уживања, »како га је преварила«, одмах трчи матери, те се хвали, »како му се она није хтела показати. а он је ипак гледао, да је види.* — Нелка, махни се детињарија. Ниси ти више дете, — рећи ће јој мати. — 0, нека га! Нека и он сам то види! —■ одговорила би кћерка, па би се уозбиљила. Бадава јој мати доказује, да је то тек детињарија. Бадава се јада, што јој мрси конце! А већ унапред таре руке, како ће да усрећи своје дете, и да пукне под нос некима те некима. Као да се већ прилично осећала и сигурном у уснеху. — Моја Нелка не би боље живила ни да јо.ј је отац жив! — рече госпођа Бајићка негде у друштву, кад се некако Савић неколико пута узастопце закачио био за ирозор код њене Нелке, па није ни доспео на ииво. После тога Нелка беше један пут тако несташно расположена, да је таман дочекала доктора, да дође до њена прозора, па му испред носа увукла своју главицу и затворила прозор баш пред њим. То јој је таку радост начииило, да је све скакала по соби и рукама пљескала. Сутра дан заман чека Савића, да опет онуда прође. Преко сутра исто тако. Савић некуда отпутовао. Е, нема га,... нема. Прође недеља дана,... прође десет дана . . . Жубор по вароши.