Стражилово

820

СТРАЖИЛОВО

Б Р . 52.

— Отишао својим послом у престоницу, кажу, који хладнокрвније могу да мисле. Мајке, које имају кћери, врте неверно главама. А мајке, које немају кћери, а воле да жене и удају, или да кваре и слеткаре, значајно намигују. " Један пут у неком друштву негде нашло се, да бог ме, као и обично, и мама, које имају кћери, и оних, које немају. Али као да су све доптле с мање или више наде, е ће се ту решити то горљиво питање, где је млади адвокат Милан Савић, и чега је ради отишао. Запетост на све стране. Ситуација врло озбиљна, неизвесна. Треба почети. Која ће? Која! Бог ће је и данас знати! У један исти мах заговорило се њих више, а коликогод њих, свака о другом чему. Тек нека сиомену у том жагору име Милана Савића. На једаред све — ћуткац! А на сахату, што виси о зиду, чујеш лепо и јасно: »Тик... так! . . . Тик . . . так!« Накриоче, мопса, милостиве госпође пуковниковице Опујићке, скочи са пуковничине хаљине, како се препаде зар од те напрасне тишине, па се устреми на сахат, одакле му оно одмерено тик . . . так загрми сад на једаред као топови, па му вређају господско ухо. И би се пашче изело од пакости, да се оиет друштво не поврати у нор-

мално стање, да, то Јест, опет не завлада жагор. Шта се гласно не говори, не може се чути. Али она, што је оно рекла за Савића, како ће тобож бити сретна она, која за њега пође, кад је спирио толике бабине хиљаде, та иста нришану својој комншници, госпођи Бајићки, како је чула не знам од кога, да је онај, који се вечито тужи, што му не даду штипеидију, да полаже своја ригороза, не знам коме рекао, да Савић има не знам некакву у Бечу, с којом је као ђак живио, па га сад она тужила, што се одрекао и ње и . . . Оно друго није за казивање.

— Јух! — пљесну се госпођа Бајићка. — Шта је? Шта је? — загрми с више страна. Нрхну шапат од уста до уста, и опет жагор. Нађе се у чуду опет она, што се тужила на српске ђаке, како не науче, ни да се понашају честито у фину друштву, истичући Савића за узор. — Није истина! — вели. — Ја сам чула, да је отишао човек у жупанију. Адвокат Степић каже, бира се нов жупаниски фишкал, па је он рад, да то место добије. За њега и јесте ! Неко верује, неко врти главом. У том уђе у домаћичина собарица, па пред домаћицу с иисмом на среду. — Сад баш допесе писмоноша. Писмо није запечаћено. Домаћица отвори куверат и извади повелику карту на тврдој хартији уоквирену златном уламом, а у среди штампано јасно, разговетно : »Милана Славнићева и др. Милаи Савић вереници.« Прочита још једаред, прочита узвишеним гласом, гласно и разговетно: »Милана Славнићева и др. Милан Савић вереници!« Пљус ! . . .

Кад се то вече лепа госпођица Нелка свукла у својој соби, да легне, није, као обично рашчешљала и оплела лепе витице своје бујне смеђе косе. Иије јој било ни до чега, ни до саме себе. Сузе, силне сузе пљуснуше јој из лепих очију, да поквасе лепи бели узглавак, у који беше загњурила своју милу главицу. Кад и иосле поноћи чак дође добра госпођа мама, поштовања достојна госпођа Бајићка, да види, штајој сироче ради, јер ни она не може да заспи, већ се преврће по ностељи, као да је на игле легла, а лепа госпођица Нелка још сузе лије за својом — п о с л е д њ о м л у т к о м...

ГОСПОЈА-ПЕШН ПЛАЊ ПРИПОВЕТКА И 3 С Р II С К 0 Г А СЕОСКОГА Ж И В 0 Т Л. НАПИСАО РАДОСЛАВ МАРКОВИЋ. (Свршетак.)

свану и дан избора. № Отишао грк ЈГука у скупштину, али врло забринут. Истина, рекао је жени, да врло добро стоје, јер се бојао, да каже, како сумња. Шта

би му рекла! Но, само би му још то требало, да пропадне са својим кандидатом! До душе, баш је радио, па многи су му и обећали. Ал, ето, чује јуче, да чича Мија хнали и препоручује другог неког.