Стражилово

СТРАЖИЛОВО

37

— Зар ви, тако млад, па ту седите! Како вас није стид? Еј, младићу, кад сам ја био у вашим годинама! — прекори га господин Марко. — Кад је тако, баш ћу, за вашу љубав, да се окренем два три пута. Уђе у салу. — Госпођице Мицо, хоћемо ли ја и ви? — Буди бог с нама! За то је ово вечерас киша, — одговори опа устајући. Кад се пођоше окретати, сви само Стевана гледају и чуде се. Остави госпођицу Мицу, и чак доле на другој страни спази госпођу Јерићку. Потрчи њој, поклони јој се и хајде око сале. Окрену се неколико пута, а музика престаде. Попуди јој Руку— Госпођо, нисам био срећан, да ме који од својих пријатеља представи вама, с тога сам тако слободан, сам се представити: Стеван Делић, супленат у великој гимназији. — Мило ми је, — одговори она са свим нежно. Настаде мало ћутање. — Први пут сам вас видео, госпођо, у кавани код Пашоне са господином вашим мужем. И, верујте ми, чешће сам вас се сећао, па се радујем, што ме вечерас срећа нослужи, да могу играти са тако лепом и пријатном госпођом . . . — Врло сте издашни са комплиментима, — одговори она поруменивши и хтедејошнешто рећи у своју обрану, али.јој он упаде у реч. Пређу на обичан разговор о забавама и о друштву. Каже она, да је вечерас први пут до шла у касину, да је од скора у Београду, па јој је још непознато друштво. — Надам се, да ћете од сада бити наш редован гост. — То не знам. Мој муж није пријатељ игранкама. Он не игра, па му је досадно седети, док се ја забављам. Сумњам, да ћемо и вечерас остати преко поноћи. — Зар да нас тако брзо оставите? Грехота! Она га погледа, као да би рекла : »Па шта ћу?« А на уснама јој се разви благ осмех. — Смем ли вас замолити за к а д р и л ? — Хвала; ангажовао ме господин поручник Ненад. — Боже, худе ли сам ја среће! — Збиља ?! . . . Да не будете са свим несрећни, можемо играти заједно ланс, —рече госпођа смешећи се. - Сада сам најсрећнији.

— Ето, како ви људи брзо прелазите из несреће у срећу! — Да, госпођо јер моја срећа беше у вашим рукама. Једном ми је руком узесте, а другом дадосге. Ма чија рука, верујте. не би ме могла толико усрећити ! — одговори Стеван и ногледа јој право у очи. Она их брзо обори. — Хоћете ли, да мало седнемо? — Драге воље, госпођо. Ваша жел>а мени је заповест. У сали нигде места. Оду у малу собу и седну до клавира. — Играте ли заплет? — запита је, кад засвира музика. — Играм. Ухвате се у коло до Панте. Панта га оштро погледа. — Госпођо, извините ме, што ћу вас часом оставити. јер треба да саставим кару,рсче госпођи иосле заплета Стеван. — Охо! Лепо! . . . Ви тек сада тражите кару, а мене већ ангажовали. Пазите, ја не ћу да седим! — рече му она смешећи се и припрети својом великом лепезом. — За три минута, госпођо, кара ће бити састављена, ма све каре покварио. — Пазите! — Не брините се. Господин-Стеване! Господин-Стеване !... Шта то вечерас значи? — запита га госпођа Лепосава са канабета под краљевом сликом. — Ништа, тражим кару за ланс. — Ако сте сами, можете са мном, ја и тако тражим У18-а-У18, — рече му за леђима господин Недељко. — Врло добро . . . Сада сам, госпођо, на вашем расположењу. И седне до госпође Лепосаве. — Кажите ми, молим вас, како то, да ви вечерас играте, па и кару тражите ?! Цело друштво о томе говори. — Ванредне нрилике .... Мииистарска криза! . . . — Па да нисте и ви кандидат ... за женидбу? — рече госпођа Лепосава и слатко се насмеја. — Боже сачувај. Не ће ме ни једна девојка. Баш мало час изјавих л^убав једној госпођици . . . — . . . И она вам одговори? — Да ме не ће. — Јадник! Чисто вас жалим, што сте тако