Стражилово

38

СТРАЖИЛОВО

Б р. 3.

насрећни! Хоћете ли, да вам ја нађем девојку, лепу и богату? — Хвала, хвала. бојим се, знате, ја својој жени не бих знао бити веран муж . . . — Ха, ха, ха . . , — зацени се госпођа Лепосава и удари га по рамену својом лепезом. — Помислите, госпођа-ЈЈепосаво, — рече смешећи се госпођа Целићка, која им приступи — мало час причао ми је господин Жижић, да руже имају чудну моћ; да у њима има електрицитета; особито, рече, жуте ружејако привлаче. И као да ме није преварио. Ето. жута ружа госпође Јерићке вечерас нам је са свим отела нашега господина Стевана. — ... Охо! . . Чарка је започета. плотуни грме, ситуација је критична. Најбоље ретирирати. Ово је по нашој најновијој ђенералштабној тактици . . . Госпође прснуше у смех. — Господин-Стеване, честитам! Верујте, мислила сам да не знате играти, а оно ви играч и по! — Овакав комплименат од лепе госпођице вреди, госпођице Љубице, равно хиљаду дуката. — А хоћу ли и ја бити срећна, да с вама играм? — рече поиово госпођица Љубица. — До одмора има само трамблан, а ту даме бирају. Дакле, ја кушам срећу. — »Даменвал« је отплата дуга, — одговори она живо. После ланса Стеван и госпођа Јерићка беху врло интимни. као да су стари познаници. За време трамблана, он на једна, а она на друга врата. Приближив му серече: »Вастражим«. И придену му лепу декорацију. У трапезарији упозна се Стеван и са господином Јерићем, који му каза, да се нознаје с његовим оцем. У Шапцу је, рече, често ишао њиховој кући. И његов му је отац причао, да је он у Паризу па наукама. После одмора седео је Стеван мало у трпезарији са господином и госпођом Јерићком. У неко доба господин Јерић погледа у сахат и рече својој жени: — Већ је време. Она се није пи мало противила. Устаде и оде у гардеробу. Дотле он илати рачун. Стеван их отпрати до степеница, где се рукује са госпођом, а господин Јерић, рукујући се са њим, рече му: — Изволите нас посетити. — Бићу тако слободан!

III — Знате шта? — рече Нанта у неко доба. — Шта? — занита Милан. — Да одемо код Албанеза на ћевапчиће Има и добра вина. — Пристајемо. Стеван се само противио њихову пристанку и предлогу, али га друштво скоро одвуче до Албанеза. Албанезови су ћеванчићи на гласу. Ваљда нема Београђанина, који га није посетио. Албапез је опет добар човек и вечито онај исти. Како је пекао ћевапчиће пре петнаест година, тако их и данас пече па оном истом прозору и на оном истом роштиљу. У кафани влада још онај стари мирдурлук, само је ире петнаест година, ваљда, она икона, једини собњи украс, била нова, а данас не знаш, ни који је светац тамо исписан. Нешто виси пред иконом: биће да је некада кандиоце горело нред свецем. Али за то Албанеза препоручују добри ћевапчићи н чисто црно вино. Уђу у собу до кухине. За једним столом седе три војника и спокојно једу папазјанију. За другим повише њих, — биће ђаци. Опи поседају за четврти. Дође неки гарав и неочешљан дечко, побриса сто, а све мрве попадаше по њима. Пружи им парче изгужване и масне хартије, на којој беше иснисан »вловпик-Б«, у ком се нуди »кромиирт, Паприкашх«, »Кизео купусв«, »пилавт> Смесомг.«, »Папаст, жпг.1«, и тако даље, што по грош, што по два... — Четрдесет! —• дере се онај, што пече ћевапчиће. — Једаи пут кисео купус! — виче куварици неочешљано момче. — Еј, бре! — зове га Панта. — Овамо дођи, куд побеже? — Одмах, одмах! И нестаде га са киселим кунусом. Поруче доста ћевапчића и литар вина N1'. 8, —• од осам гроша. — Две стотине! —• викну момче с врата, па им постави по тањир, виљуншу и нож и даде свакоме по парче хлеба. Сланик и алава панрика не дижу се са стола. — Да не дангубимо, док се испеку ћевапчићи, донеси нам сира, само ако је добар, рече Милан дечку. За целе вечере чешће Стеван загледа у сахат. Кад би око осам, устане, да иде. — Куда, ако бог да?