Стражилово

Б Р. 4.

што је био, ђаво. Услед тога и не верујемо, да је Тамару хтео иа тако препреден, на тако демонски начин да заведе и у пакао гурне а да ипак, задовољан с тим успехом, и даље по свету лети „без љубави и без нада". На ђавола је дакле утицала љубав само тренутно, физички, док је био занесен и заслепљен — та љубав, која је у свом идеалном појму баш начело хришћанске науке и која стоји свагда у опреци с духом порицања и мржње. Ни љубав дакле није могла од ђавола створити анђела, она је у аему пробудила и уснламтила неизмерну тежњу према женској лепоти, те је у том заносу и бунилу обрицао више, него што је, по начелу у својој нарави, могао одржати. Да пређемо сад на предмет наш, на „Рибара". Ако и рибар није тако научан човек као Фауст, ипак је* уман и незадовољан са узаног делокруга свог. Уз то пламти у њему љубав према властелинској ћери, лепој Зорки; али он зна добро, да као обичан рибар не може доћи до ње и да му на то треба и достојансгва и блага. Једном, кад га је опет силна жеља обузела, приступи му демон и нуди му блага и достојанства, нуди му и Зорку, али да му је уступи после године дана. Рибар не видећи друга начина да дође до Зорке, пристане. Демон га забуњује најпре весељем, заблудом, оргијама, како би га заносио и кварио, те да се можда у одсудном часу не обрати божанству, тражећи тамо номоћи и помиловања. Уплетена лирска песма као да наговештава суштину спева. Рибар се весели, заборавља на себе и на Зорку, ако га кад кад истрезни помисао, шта је све учинио, и шта ће још све учинити; демон га буди: Демон: Шта си снев'о? Рибар : Горку судбу моју! Блаженсгво, срећу увенулих дана, И чисте душе — и ругобу своју! Демон: Зар прошлост има и зорица рана Светлију, лепшу него она што је V Сети се суза, што си некад лио, Немоћи, туге — и љубави твоје! Рабар : Тамом незнања ја сам срећан био! К'о јасна ззезда, што трепти и блиста, У тамном низу бесконачних снова, Дуига је моја била ведра, чиста, Чиста, док светлост не засија нова! Дотле сам само назир'о с висина Живота људског непојмљиве тајне, И душа моја плану од милина Тражећи слике варљиве и сјајне. . . А време стиже. Целом својом снагом Пливах по шумној задовољства реци, Дарове бога поразивши благом, Ја небо дадох — за девет месеци! О, где су дани, кад сам живот дав'о За мрски тренутак садашњега доба, И свет, кога сам некад обожав'о,

И ког сад мрзим, к'о вољнога роба! Заситив 2&еље — и жеље сам дао На грешни олтар подземноме богу, И пуст тај живот мрзак ми је стао: Јер напред — не бих, а натраг — не могу! Демон га тенш, но видећи, да се рибар ипак колеба, нуди му најјаче средство своје — Зорку. Кад чује рибар њено име, пристаје на све. Демон га одведе њојзи, и он се, као властелин, венча с њоме. Но при свем том је опет незадовољан а савест га мучи и гопи. Он тежи невиђеном, нечувеном, непојмљивом, и демон га носи кроз васелену. Враћајући се кући, чује кроз ноћну тишину пољубац и види Зорку с неким витезом. Доцније се докраде до њене постељо, у којој мирно Зорка спава, те мисли о изразу на њеном лицу: И тајни израз непојмљивих јада Но њеном челу лагано се вије; Тај чудни израз гледао је сада, Ког никад дотле приметио није. Беше л' то печат нечијег растанка, Што нежну дунгу успоменом мрачи? Ил' светли спомен сретнијега данка? Ил' израз овај браколомство значи? Ил' можда сумња варљивице ствара За сопствен живот да му родом плати? Он залуд књигу познања отвара: Са можда пође — да се к можда врати... Демон се приближује, гледи шта се збива, наговара рибара, да напусти Зорку и да ће и без ње сретан бити. Но рибар неће да га слуша. Сад буди демон у њему љубомору и доказује му, како Зорка није више његова, — већ — демонова (истиче рок). Рибар га сад моли и преклиње, да јој продужи живот, али демон неће. Тад рибар плане: Ишти ми свега, што ти само треба, И све ћу вољно у руке ти слати, И земске даре и дарове неба; Ал' љубав — не дам! Демон: Ти је мораш дати! Рабар : Ја кажем — не дам; сад нек небо суди! И палош сину. Рибар неви приђе, Па упре челик у њезине груди, Са смрћу готов да у срце сиђе... Демон: Безумни створе! Рибар : Ни корака ближе! Страшног ми бога, што невиност штити; Спазим ли само ход да ти се диже, Невеста моја лешина ће бити! Демон га задржава и хоће речима да га наведе, да 'одступи; али га рибар и не слуша. Демон гледи у Зорку, види је, како спава, како је лепа и умиљата, и Ал' нешто страно за његове груди Задржа удар, што се смрћу свио, И тавни спомен поче да се буди, Докле је јоште чисти анђ'о био: