Стражилово

Б р. 4.

СТРАЖИЛОВО

51

— „Јогунаст! — рече за љега поп Стева, кад се разиђоше из сенице. — Има оштар језик! Право материно дете!" Али сестрића увек одржи у милости ујковој ипак то, што се ... „без ичије помоћи . .. сам у туђем свету..." гура, те редовно свршава своје течајеве. Изашавши из вотњака и из врта, те идући кроз двориште, не може попа, а да као добар домаћин, овде онде не завири, ма само по старој навици. Женска, већ не у првом цвету своје младости, али ипак још доста свежа и унеговама, изађе преда н> до по дворишта. Натукла лаку повезачу на лице, да јој га зар не препали суице. Познаћеш је добру домаћицу. Засукала рукаве, па чисто на њој и уредно, као што само може бити. Иде, а спушта рукаве на голе нунане, снажне руке, да и њих заштити, те да не поцрпе без невоље. •—• Јеси ли разговарао што? — пита попу, а више тумачи, шта мисли, ногледом него речима. Попа застао баш пред великим орахом, па гледи већ по толики и толики пут, како је воћка понела. На њено питање, лагано окрену главу к њој, па је гледи, а, бојаги, ни на крај памети му, шта она пита. Види она то, па му напомиње: — А да за то сам га тамо и послала? — Александра? — Да, Александра. —• Да,... да! — пуче попи пред очима. — Зпам, шта . .. Нисам ... нисам ни речи . .. Он вели, ти ме зовеш. — За Бога, — поче она већ мало нестрпељиво, та, за то сам ти га и послала. Да сте, велим, на само. — Нисам те разумео . .. Ни на крај памети! - Боже мој, — опет она, али сад мало и с прекором, — тако ти лежи на срцу! — Ето ти је, на! — обрецну се, бојаги, попа. — Хвала ти, Боже! Канда нема више дана него кобасица!.. . Видиш, овај орах је, чини ми се, први пут ове године добро понео. — А знаш ли, колико је година том ораху ? — Колико година? Чекај, молим те ... Биће . . . биће ... неких једанаест ... дванаест . . . Јест, дванаест! — Дванаест, управо! Усадио си га, кад сам ја дошла у ову кућу. Онда је Јелици било четири годинице, тек пошла била по петој. — Бубица једна! Мала је била... — разнежи се попа, на вели за Јелицу. — Да, да! Сећам се... Трчкарала је туда око мене, кад сам га укопавао. Па видиш, Стефане,. .. видиш, сада је већ

девојче. Седамнаест јој годиница; скоро ће, у име божје, ићи у осамнаесту. Родитељи, у тим годинама својих кћери, морају већ да помишљају и на зетове. Ја кажем, Стефане, родитељи . . . Да Бог ме, ти си јој, рећи, као и отац, како си је иримио од мене место њена оца. Ја не могу рећи: „моје" дете! Јер видим, и ти је волиш, као да си је ти родио. — Јелена,. .. наша Јелица је моја брига! рече поп Стева одлучно. Попа узеде своју Јелисавету, иначе госпођу Јецу Рашићку за руку, па пођоше у кућу. — Бранко је фини младић! — приметиће госпођа Рашићка. — Па. . . — Ух, ух! Немој, молим те, — поче поп Стева с киселим лицем, као да му је ко на жуљ стао, немој и ти тим незнабожачким, тим револуционарним именом, кад га је Бог и Хрис.тос примио у своју општину од крштенога кума под тако лепим именом једнога од просветитеља хришћанских! Већ ми бучи глава од пеко доба Свуда Бранко и само Бранко! Успалили сте се као . . . Рашићка се насмеши: — Дух времена сад је таки! — И ти се под старост иовела за духом времена! — Стефане ! — на то ће Рашићка. — Но, но,... не велим ја тако ... Не мораш ти одмах... не знам шта . . . — Доста ја већ гутам од неко доба, — загрми Рашићка. Гром и пакао! Поп Стева претрну. Рашићка осети, колико га је заболело, а познаје га скроз и скроз — Да говорим толико . . . не знам већ коме, нослушао би ме и учинио би ми. А ти... Види поп Стева, да је тренутак озбиљан. Но не зна, шта да каже. А Рашићка се, што би рекао Брајковачки писар, „дочепала ледине", па тера даље и игра увређену љубав, кује, док је врело. — Ја радим и ринтам у овој кући ... Па, ето, како ми се мука моја награђује. Коме за љубав? Могла сам ја и без тога лепо и красно живити, где хоћу, а овако . . . Ух, ух, ух! Поп-Стеви се пође козка јежити. — Ја бих моје дете знала и сама усрећити. Овако сам се ослонила на тебе . .. Сироче моје! Е, баш неје то више ово ни оно. Ево, и сузе нођоше врцати госпођа-Рашићки, сузе, Боже, тешке, несретне ... Поп Стева се растопи, расплини, оде у иару . . . (Наставиће се.)