Стражилово

Бр. 6.

лијанскога; (штампана први пут 1633. у Јакину, па у акад. издању у Загребу); 2. Просериина уграбљена, драма у 3 чина, и она, по свој прилици, превод; (штампана 1846. иуакад. издању у Загребу); 3. Дубравка, драма у 3 чина. самостална радња Гундулићева, најбоља пастирска игра у Дубровачкој књижевности; (штампана у Дубровнику 1837. и у акад. издању у Загребу); 4. Дијана, драма, од које нам се сачувао само почетак (и то 96 стихова, штамнана у акад. издању У Загребу и у Дубровнику); 5. Армида, драма, од које се такођер сачувао само почетак (128 стихова, штампано у акад. издању у Загребу); 6. Лјесни покорне краља Давида, (псалми Давидови); 7. Од величанства божијех, такођер песме побожне, (обоје штампане још 1630. и у академском издању); 8. Сузе сина разметнога, (штампано у Млецима 1622. или 1650. и 1703., у акад. издању у Загребу, и опет у Загребу 1887.); 9. Љубавник срамежљив, једина љубавна иесма Гундулићева, која се сачувала, а биће да их је, без сумње, више било, (штампапо у Дубровнику 1829. и у акад. издању у Загребу); 10. Фердинанду II., кнезу Тосканскому, пригодна песма, у којој га заносно слави песник о женидби његовој, као пријатеља „словинскога" народа, који заволео беше и „словински" народни језик; (штампаио у Дубровнику и у акад. издању у Загребу); 11. У смрт Марије Каландрице; опет пригодна песма, тугованка за лепом и ваљаном женом ђива Влајка, (штампана у Дубровнику и у акад. издању); 12. Осман, велики еп у двадесет песама, (од којих се изгубило 14. и 15., по другима 13. и 14. певање, па их доцније допевао Пијерко Соркочевић и Иван Мажуранић), највеће и најславније дело Гундулићево. (Први пут штампан је тек готово две стотине година после песникове смрти, 1826. год. у 0 КНЕЗУ РАСПРАНЉА (Наст Не знам тачно, колико је већ протекло дана од онога дана, кад сам последњи пут, продужујући ову расправу о кнезу Лазару, имао посла с повести турскога повесничара Нешрије о боју на Еосову и с нашим калаузом но пољу Косову, а иначе „српским историком" и, за чудо, Турчину Нешрији но духу

Дубровнику; штампао га отац Амбросије Марковић с 14. и 15. певањем од Соркочевића. Друго издање штампано је ћирилицом, 1827., у Пешти, у две књиге у књизи, којој је натпис: Разна д г ћла Јефте Поповића. ТреНи пут штампа га Илирска Матица, 1844., трудом Антуна и Ивана Мажуранића с речником, сликом песниковим и с 14. и 15. певањем од Ивана Мажуранића. Четврто издање нриреди, 1854., у Загребу, Адолфо Вебер-Ткалчевић, с предговором, у ком описује живот и оцењује рад Гундулићев, особито његова Османа, прештампавши текст издања од 1844. Пето издање у целокупним делима Гундулићевим, које издаде академија, 1877., у Загребу, а приреди Армин Павић, с 14. и 15. и од Соркочавића и од Мажуранића. Шесго издање приреди опет у Загребу, 1887., проф. Иван Броз по академину издању, са многим историским белешкама и речником необичнијих речи. Седмо издање биће (друго) ћирилицом, које снрема Јован Бошковић и књижара Јована Карамата у Земуну. — Год. 1827. изашао је „Осман" у талијанеком преводу, Уегвшпе 1Љеге, у Дубровнику; а 1865. у Млецима, у латинском: ОатапИеа 1аНшв уегвЉиа ехргевва.) Из писма Гундулићева, којим приказује своје Ијесни иокорне краља Давида Дубровчанину Мару Мара Бунића, видимо, да је песник наш спевао био још шест драма, осим оних наиред сноменутих, и то: Галатеја, Посветилиште љувено, Церера, Клеоиатра, Адон и Кораљка од Шира, које су „друзи (вели) с мнозијем и безбројнијем пјеснима таштијем и испразнијем на очитијех мјестијех с велицијем славам прикаживали"; али се до нас од отих ни једна не сачува до тих само, ето, имена. Дакле, од осамнаест дела Гундулићевих, једанаест је драма. Данас, ето, наведосмо то мало дета, што их знамо о животу великога тога песника. и побројасмо тек ноименце дела његова, уз лик*), што га доносимо у овом броју. Временом ћемо приказати и опширније по које дело његово. *) 1ик нам показује песника у 33. години његова живота. ЛАЗАРУ. И. Р У В 1 Р А Ц. зак.) сродном и по нарави сличним г. Пантом. Срећковићем, који, последњи, испричавши на стр. 342. Гласника Х1П. по Нешрију, како је проведена ноћ у очи Видова дне 1389. г. у турском табору, рече на стр. 343.: „како је било код Срба, ми (то јест стари ефендија Нешрија и г. Панта) смо казали." Нраво