Стражилово

82

СТРАЖИЛОВО

Б р. 6.

играо улоге трагичних јунака, нежних љубавника и био први певач. Када је на уметничком мору, вели он, лађа богиње Талије, на којој је он у својој дружини бродио, насела на стену народног немара, те претрпила кораблекрушеније, па се љубимци Талијини распрштали којекуда, њега завеја мећава једне зиме голог и гладног у заветрину у Маркову крчму у Брајковац; ту се нрепоручи бележнику својом вештом декламацијом „о разбијеној канти", и бележник га протежира за писара. До сада је увек оправдао оно уздање, које су имали у њега његови милостиви заштитници у Брајковцу. Ако би се то уздање кадгод и уздрмало сувишиим каквим захтевањем од стране његових претпостављених у општинском уреду а у званичним пословима, госпођа бележниковица зна увек да га одржи у вШив фхо. Но он сам још увек не заборавља свој „ виши позив", па стоји у Брајковцу још увек само као оно птица на грани, те чека згодан тренутак, да прне опет у свет,. . . у виши свет. Само да му се дочепати Новога Сада или Београда, да се препоручи управи народнога позоришта, па онда — ево среће и за њега и за сриску позоришну уметност!) Госпођа бележниковица ће „за љубав господину Јаковљевићу". Млади грк Брајковачки ће, јер је „таки дух времена". Бележник вели: „Нека буде и у паклу вашара!" Благајник мисли: „Куд сви Турци ..." Наћи ће се и још когод. Звезде „на небу певачкога Брајковачкога друштва", рече писар, биће гошћа госпођица Даринка („Изврсна певачица!" рече за њу Јован Јаковљевић) и госпођица Јелена попина („Без ње не можемо ни маћи!" рече за њу учитељ Милан Кнежевић). Али те две „звезде" треба тек задобити. Бранко Стајић после оних речи, што их је имао са својим ујаком, поп-Стевом, тако се био расрдио, да је у један мах хтео да оде из Брајковца. Него добро, те то неје никоме казао, јер би морао јавно и повући реч на траг. А повукао би је за цело, као што се већ и у себи повукао, кад се састао с Јованом и учитељем, те видео, како, особито овај последњи, одушевљено ради, „да Брајковац пропева у Бранковој свечаности", јер „треба парод увући унутра!" Новукао би је тим пре, што се уверио, да се и сама гошћа одушевила за „ту идеју", што би рекао Раја Јовановић, па макар поп Стева дигао „и кундаке и кондаке" против „омладине, што само изумева идеје." У Брајковцу је то сад на дневном реду. Па и госпођа Ната и госпођа Рашићка, када су једна другој правиле „физите", несу могле а да се не дотакну Брајковачкога певачкога друштва. •— Нашем учитељу ма штогод падне на памет! — приметила је госпођа Јелисавета.

— Па то је лепо! — рекла је госпођа Ната. Нека се младеж провесели! То је најпосле и госпођа Јелисавета морала одобрити, (да је варошкиња не надмудри): — Да Бог ме, младеж треба да пева! То је госпођа Рашићка нашла за добро, да извије, када је дошла, да врати „физиту" Славиићки, ако је опет ваздан разлога имала, да наведе против тога, када је госнођа Ната била најпре код ње, а противних разлога је, по њену, од неко доба, тајному мишљењу, доста, када што покреће Брајковачки учитељ. Носркале су белу каву, покусале су неколико пољупчића, преломиле неколико мушкацона и других таких посластица, што се, по сеоском господском обичају, износе пред „физите". Нахвалиле се и накоштале свега. Деца, Јелена и Даринка, нестрпељиве, па отишле, да се забављају на свој рачун. Старије остале за столом, па, кад ушле у прави разговор, узеле да преврћу листове у дебелој књизи своје прошлости. Ох, Боже мој! Та свака има доста штошта да преврне, доста да спомене и мртвих и живих, и када се збије у самоћу, а камо не ће, кад их овако више, па једна другу подсећа. Тек удовице! Ух-ух! ... Па би добре маме, да прозру мало бар и у будутњост, макар да отшкрину крајичак непрозриве копрене, која тако јогунасто скрива, као змија ноге, тако неумољиво таји, што би сваки тако радо хтео да зна. Да Бог ме, да су прорешетале и на ситно и на круппо решето и садашњост. Тако госпођа Рашићка неје могла да пропусти, а да не спомене, како неки виче на њу, да је божем она отуђила поп-Стеву од његове сестре, да је она истерала Тинку из попСтевине куће. — Та, колико ме је — вели, — речи само стало, док сам га наговорила, да позове Бранка к нама, и да му пошаље новаца, да амо дође, те да се момак мало одмори, па и своју матер посети!. . . Најпосле, свету се не да ни уста запушити, ни доста колача намесити... Цео свет, за Бога зна, за што је Тинкин муж пропао и заблудио у свет! Исто тако неје могла, а да не ухвати прилику, па каже, како јој је „мило, о, Бог зна, како, што је њена Јелена тако сретна била, па била у стану у тако доброј кући, као што је госпођа-Натина." Па, Бог зна, како јој је „мило, што је у Даринци стекла тако ваљану, тако искрепу другарицу, . .. о, Бог зна, како јој је мило!" Наравно, да и госпођа Ната, а особито госпођа Катица, — та, она бар добро познаје Јецу Рашићку, — наравно, да су и оне биле исто тако ис-