Стражилово

Б р. 6.

СТРАЖИЛОВО

83

крене и исто тако слатке ирема н>ој; иа јој дале омирисати, како се и њих не тиче, шта свет говори; оне живе, дакако, само за своју децу, па види Бог!... Даринка се и Јелена ухватиле испод руке, па ходају испред госпођа-Катичина дућана на улици. Њих две не занима разговор удовица. А имају и оне, да претресу малу своју књижицу из свог ђаковања и друговања. Деца расла две године напоредо у добу, када душа за душу највећма пријања; па готово прирасле једна за другу. Па имају, о чему да и разговарају. Јесте, да разговор њих две неје задрво у озбиљан живот; али је искрен и прост Обадве још у оном добу девојачком, у ком последњи бој бије између себе нарав и васпитање. И Зорка се обесила Даринци о руку, па скакуће поред њих. Па слуша као жедна, како њих две ириповедају о школи, о игрању, о беседама, о променадама... И њу ће мати да да на јесен код теткаНате у варош, па да и она иде у вишу девојачку школу. Те радости, тог подскакивања од ње!.. . Зорка већ чита чика-Јовин лист, што јој поклонио браца Јован; а зна много и на изуст. Па библиотека њена броји већ и десетак које „Дарова доброј деци" од чика-Стеве, које разних „Полаженика" и „Споменака" од браца-Радована, браца-Јове. и других „чика" и „браца". Понда и поред Зорке неје могла Јелена, а да се не похвали, како јој ипак мио Брајковац, јер је до пре млади учитељ, господин Кнежевић, често долазио к њој... То неје било ништа страшно, ал' су обе поцрвенеле. А мали Владимир натукао калпак на главу, припасао ђорду о бедро, што му донела тетка и сеја из вароши; па узјахао танку бедевију, што му извукао из трске браца Рада слуга, па је љуто зауздао и подланчио, те је шиба троструком камџијом и заиграва пред искупљеним својим вршњацима. А ови завидљиво гледају, гледају и диве се... * — О-о, лепо, господо! Лепо од вас! — повика на једаред Јелена тројици младића још на по пута. — Од кад ми овде ходамо а вас нема! Јован, Бранко и учитељ се упутили девојкама. Еолико Јелена слободна, па којим кораком она тројица њима ближе, то се Даринка већма стискује уз Јеленино раме, као да би да се скрије. — Несмо ми забадава изостали толико, — одговори Бранко. Кад приступио девојкама, лице му се зажари. Погледа то у Јелену, то у Даринку, а поглед му

несигуран склизну на страну, као да не сме да се задржи ни на једној ни на другој. — Изашао је проглас Карловачког и Бечког одбора: У другу је недељу пренос костију Бранка Радичевића! — дода Јован. —■ Решено је, да се пренесе на Стражиловачки вис. Па смо закључили с овим побром . . . (Господин Милан Кнежевић, наш учитељ! — приказа Јован учитеља Даринци.)... Закључили смо, да са што више народа и ми одемо одавде у Карловце на дочек. — Мило ми је! — одговори Даринка на приказ Јовапов, па пружи руку Кнежевићу и неусиљено се рукова с њим. Кнежевић се рукова и са Јеленом, као са старом познаницом. — Него још нешто ! — додаће Бранко. — У ову недељу ћемо и ми овде да држимо своје село у корист преноса и споменика Бранкова, а више тога ради, да упознамо наш свет боље са песником српског народног јединства. — То је лепо! — кличе Даринка, а лице јој плану од одушевљења. — Него морате нам и ви номоћи! — рећи ће Бранко, па употреби ту прилику, да стане поред Дариике. — Иа како вам ми знамо помоћи? — пита Даринка, па искрено окренула лице њему. — Ви ћете певати с нама. — Ох, Бозке! Та, то је кратко време. Данас је уторник, а ето за час недеље. Што то нисте пре почели? — Ништа не чини. Господин учитељ ће нас научити Бранково коло... — То већ знам! — кличе и опет Даринка, и још већма је поли пламен по ланитима. — Тим боље! Зорчица ће декламовати ону чикаЈовину о Бранковој жељи; а једног од мојих ђачића иочео сам да учим „Ајдукову песму", — допуни учитељ. — Је л', Зорчице, ти већ знаш твоју песму? — Знам, знам, господине! — зарадова се дете. — Идем, .. сад ћу ја од мах . .. Неје имала када ни да доврши, што је у радости хтела рећи, већ најпре поскакута с ноге на ногу; па, кад јој се и тако споро учннило, залети се у кућу. — Госпођице Јелена, без сумње и ви ћете нам помоћи. Ви тако лепо певате, — примети учитељ Јелени, а до ње се нашао. — Морам најпре иитати матер и чику. — Ја не знам за што, али чики није нешто право. Све вели, кад чита новине: „Ја не знам, гато се толика хука и бука дигла за тог ђачића"; а на некаквог Мушицког и Рајића, не знам, нико не осврће ни главе! Он се чуди, како да то више власти не забране. А као