Стражилово

Б р. 8.

СТРАЖИЛОВО

123

тога морао ма шта читати, он би, угледајући се на г. заступника председника академије, читао о Јелепи ; не о Јелени, матери Балше III. и последњег господара арбанашкога, већ о другој правој Балгаићки, а наиме читао би по други пут своју у 57. књизи Гласника већ печатану и награђену расправу: „Августија Јеленп и прва српска царица или императорица", те би се тек онда осрамотио и то до ноге, до конца, до ижице, јер треба да знаш, Србине и српски сине, да у тој Пантиној расправи о роду те српске Августије Јелеие нема једног става, ни цигле врсте здраве и читаве: ту је тек „бристар" и разбистрен, „ригег, МићепсЈег ХЈштп" — и тада ни сам г. Чеда а с Чедом ни остали академици већ од мушкога и учењачкога ионоса не би могли нружити руку г. Панти, и г. Панта морао би ван, срамно, без сарука и без еменлија ван, ван! А овако? А овако, ен'онако се прослави г. Панта дне 13. дец. 1887. год. и то читањем из оне судбопосне, од матичара у Новом Саду одбачене а од академичара у Београду прогутане студије о Константину, сину Тиха илити Тихомиља, иначе Стефана, сина Немање Стефана или друкчије — студије ..Константин-Владислав". А што се читањем из те студије прославио тако јако г. Панта, томе сам у иоследњој линији крив ја, или ја сам крајња вина, што се мој највећи и управо диндушманин онако прославио приликом официјалне славе своје. Ја истина нисам хтео и нисам смерао на то, да се г. Панта прослави, шта више нисам тада, кад сам бацио ону хипотезу „ ТоГ/о^Тоћи", по свој прилици ни мислио на г. Панту, на г. Кујунџића и на могућност, да Панта постане академик, али тек г. Панта као мудар ловац и алас итнуо и своју удицу, и он је својом удицом ухватио рибицу, с којом се најпре, на јабани у Новом Саду, мало осрамотио, но после и напокон, међу својима у Београду, баш прославио. Како су чудновате и загонетне те стазе и путање, којима се долази до славе и прославе! Но, као што рекох, на част г. Панти та слава и академиска прослава; само није лепо од г. Панте, што се не задовољава том својом ефтином славом, што не почива и не ужива у тој својој без труда и муке стеченој ^гави, већ га одмах спопадне мука и замука му је, ако ко за другог ког каже, да је и он нешто, и да тај други није баш нигата и само он, г. Панта, да је све и сва. Г. Панти није доста, што се ето у Београду и у најужем кругу јавно изрекло и нризнало, да је он — г. Панта — „славни српски историк"-, већ он не трпи и не може никако да прогута, ако когод, ма и у шали само из прикрајка и у ка.лендару напомене, да је и Руварац неки и некакви, не прави историк већ само — историчар. И г. Панта,

кад тако што само из далека начује, а он се промене у лицу, и његов аЛкћха и аИеге^о, г. М. Кошутић, одмах зна, одашта је мука г. Панти, па ће вам одмах путем „Нове Уставиости" објавити игМ е! огМ, то јест Београду и васцелом бугарскоме свету, да „Руварац није никакав историк па ни омањи књижевник". — Шта? Шта? гата чух и дали сам добро чуо, гата то рече и изрече г. Панта? И куд тај гаиба, жалосна ми мајка! Не би ме толико пекло и заболело, да је рекао: „Руварац није никакав историк већ само омањи књижевник и може се барабарити с Миланом Убавкићем, с М. С. ђуричићем, с Јоксимом Ст. Марковићем, с Лазом Томановићем и многима другима писцима", јер ја и без Пантезнам, да нисам историк, нити сам се ја икада кидао и издавао за историка, нити сам се спремао и спремио за исгорика. И како бих само могао помислити, да сам ја какав историк, кад грчки не знам и не разумем ни онолико, колико г. Панта зна и разуме латински ! Али је г. Панта интолерантан, злобан и пакостан и свиреп и он је знао, како ће мене заболети и како ћу јаукнути од бола душевнога ја, кад допру до ушију мојих оне његове као мач оштре речи: „аа ни омањи књижевник ", и зашто опет г. Панта рече и изрече сасвим мирно и хладно : да Руварац није никакав историк иа ни омањи књижевник ; и г. Когаутићу рука не здркта стављајући на папир ту ледену, грозну изреку Пантину, која поражава и уништава. Дакле наопако ја нисам ни омањи књижевник, ни онакав дакле, какав је на пример г. М. Убавкић и други поменути и непоменути иис.ци, већ да сам неколико гради испод њих! То је опет за мене много и ја тај сНсЈит или аро<Ис1ит Пантин не могу примити те признати, да нисам ни омањи књижевник, дакле да управ нисам нико и нигата. Дакле г. Панта да је и гласовити професор, и „славни српски историк" и чувени беседник и предостојни академик, једном речи, г. Панта да је прави Панта, то јест све и сва , а ја сиромагаак, да нисам ни омањи књижевник, да нисам ништа ! Е мој драги господине Панто, тако далеко не можемо ићи, и ја нисам тако нитоме и угштомљене, онако голубије ћуди, па да се само насмешим на ту твоју изреку. И ти си знао, и знао си не од јуче већ од оном лане, да ја нисам без жучи, већ да се могу и наљутити и у љутини рећи и написати, што иначе не бих рекао ни написао, па кад си то знао, који те враг натента, да преко твога Кошутића растелалиш по свету, да ја нисам ии омањи књижевник. Па ни то није било доста, већ си додао још оно „багателно" аа : „иа ни омањи књижевник". Та ти си — нећу рећи да си Бугарин или Турчин, јер си гори од Турчина и од Бугарина — ти си орјатин, г. 11анто!