Стражилово

СТРАЖИЛОВО

буђеним гласом и иритиште јој пољубац на уздрхтале усне. (Баш нико не виде, и ако беху пред кутњим вратима, на сокаку!) „Дођи мојој кући и запроси ме у мојих родитеља, дођи што пре." „Доћи ћу, душо! А сада лаку ноћ, остај ми здраво и весело." Још један пољубац, дуг (?!) пољубац, и он оде својој кући." 0, бежи, Лазаревићу, ти, који ми причаш којешта о ђеди и Аноци „На бунару"! Јес' ја!... Ти ми нешто знаш, је л'?... то су ми приповетке из сеоског живота?!. .. Таман погоди!. . . Даље и ти, Адамове, који ми у „Стражилову" шарабаташ: „У вече изашла Бојана као обично пред кућу, на села на рбв поред дуда. Како месец са стране упрво, и не види се у дебелу нрисенку. — Груја два три пута прошао поред дуда. Прође, па се врати. А сврнуо би, а оно —. опет прође, па се, бојаги, чини и невешт, као тобож и не види никога нод дудом. Оно није да не сме, па и не боји се. Е, мај, а што да се као боји? Да је, да рекнеш, дан, па да јој мора гледати у очи! Јер кад ти Бојана ухвати ноглед својим очима, није него те шине посред среде, па осетиш одмах, како ти срце штрецне". .. „Дуже је нешто вечерас раскопчавала Бојана свој грудњак ца прсима кад се свлачила да легне, ... дуже него обично. Што јој се заплеле копче у петљице, па да их покпда — ал јој се мисли замрсиле као клупче свилених конаца"... („Несма"). Тако се пише, је ли? Уклони се и ти, Веселиновићу, са твојом „Одбеглом" и „Кумовском клетвом" . .. Бежи и ти, Матавуљу, који се ачиш са твојом „Завођанком' 1 , па и ти, књижевни пигмеју, Вукићевићу, што ми о сељачкој љубави сељачки причаш Бежите, бежите сви ви, мали и велики приповедачи, који пишете приповетке из сеоског живота!. . . Сви ви, капе доле, па у школу код Душана Рогића, нека вам каже, шта је сељак, нек вас научи, како се о сељацима пише, јер ви не знате: ви нисте завирили сељаку у душу. Душан Рогић научиће вас много, он вам ево и делом показа, да и код сељака има праве болесне љубави ! Боже, баш су ти и ови приповедачи, и српски и страни, чудни људи: у својим приповеткама износе неке буди бог с нама створове, неке накараде, покварене људе, зле жене и девојке, или по неког човека, кога ни у сну не би рад био видети! Код Рогића. богме није тако: код њега је све добро и лепо: Зорку „кад видиш, изненади те њена појава. А кад јој сагледаш очи, не знанг, шта би помислио — волио би непрестано у њих гледати." Кад Љубица „ступи у кићени венац играча и играчица,

својом особом још више улепша коло." Славка је „красна и дражесна". Нина је „красна лепотица". Мара „беше на гласу лепотица у Сомбору". Правда беше „нечувена лепотица". Даница је „лепотица" и има „лепушкасто лице". На послетку и „ Милица је била пајлепша девојка у селу"... Пакосни људи рекли би, да је ово галантерија и удварање лепоме полу. Боже сачувај, јер су и мушкарци и лепи и добри. Зар би ви ваљда хтели, да се о ружнима пишу лепе приповетке? . . . Види се, да немате укуса! А што су тек Рогићева деца (у његовим приповеткама) наметна! Мали Миша, који има „ зуби//е" и кога мати „ узе на руке ", плаче што му деда Мирко није пружио руку, да му је пољуби, јер, знате, кога је деда Мирко „у селу ма једном речи укорео, то је ономе било горе, него да га је суд због каквог злог дела ио закону најстрожше казнио. " — Кад се деда Мирко вратио и утешио малишу, запита он деду: „Је л', деда, а зашто је твоја коса бела?" — „За то, што је пало иње на њу", нашали се деда Мирко. „ГЈа шта и мени не падне иње?" — „Е, мој синко, ти си за то још мали, чекај" „Ахаа — за то! . . . Па мама није мала, па зашто и њој не падне иње? запита Миша". Је л' те да је бистро ово мало сељанче, да га бог поживи роду своме! . . . Па како оно своју мајку лепо зове „ мама " ?■ — Е, велим-о ми Рогић, па Рогић! А садржај ? — Био неки цар и нека царица, имали три сина и једну кћер . . . Сећате ли се, да вам у детињству овако почињаше многу причу стара мајка, дадиља или која друга старија жена? . . . Па чујте сада и Рогића: био у једном китњастом сеоцету стари деда Мирко и учитељ Илија. Деда Мирко имао унуку Зорку, а учитељ Илија сина ђорђа. Деца се волу, а и сгарци се не противе. Ништа деци не смета да се узму. Да, али да би приповетка била приповетка, треба мало заплета, мало суза, мало љубоморе. И заиста ту је Максим, који воли Зорку, ту је баба Наста; ту и шунка, која направи мало интриге. Кад се поједе шунка и попи ракија, опет се разведри, а „после кратког времена венчао се ђорђе са Зорком." То је прва приповетка „ Зорка". — Друје мало страшнија. Љубица и Стојко нису се венчали и ако се волели; али се за то опет здружише: земни им остаци у једном гробу, а душе у рају. „ Пријатељ Мирко " обећаваше нешто на почетку, али и ту била нека жена, имала лепу кћер, у коју се заљуби Мирко, т. ј. чињаше му се, као да без ње не би могао живети. Не знадох сам, (вели Мирко), како да сматрам свој одношај према њој, да ли чистим и искреним пријатељством или нечим јоште