Стражилово

Б р. 8.

СТРАЖИЛОВО

127

вишим. Осећао сам да ју љубим" ... Е, иа шта даље? — узеше се и они, срећно су живели, а бог их је „благословио милим породом". За тим Мирко држи читаву беседу о срећном брачном животу, на чему ће све мајке, гледајући своје удаваче, бити благодарне г. Рогићу. — „ Црвенп Ружи 11 : „Млади господичић Славко беше смртно заљубљен у красну лепотицу госпођицу Нину, но не имађаше довољно одважности, да своме идејалу даде знака о својој љубави". Ко зна, да ли би се они икада венчали, да се не нађоше два Славкова пријатеља, који хтедоше мало комендије да терају са Славком, и гле, мала шала са једном црвеном ружом иоможе толико заљубљеном јуноши, да „носле месец дана беху красни сватови, где се ово догодило. Младожења беше господин Славко, а невеста дична лепотица госиођица Нина." Шта да вам причамо о „ Мари "? шта о „Даници " ? . . . Што да дуљимо лакрдију; игго да вам досађујемо и да нас проклињете, кад нам је доста и толико беде, што морадосмо прочитати 150 страница, на којима су поређане ове приповетке? Достаје да вам речемо: то исто, само мало друкчије. На послетку, што да се то вас, или нас тиче, каква је приповетка „Крал ниских колеба " из старих срећних времена некаквог народа ниских колеба? Шта се то кога тиче, шта је с њом хтео приповедач, и да ли је то алегорија, или у њиј приповедач ваљда ратује против колонијалне политике? Читајте, ако вам се чита, па ћутите! Али Ншв согопа!; орив. „ С ирела на гробље " завршује венац Рогићевих приповетака. Она се трагично завршује, а вреди ирочитати, како Рогић лепо слика прело. Чујте само: „Свуд је мир и тишина, само у мама-Јекиној кући чује се жагор и врева. Ту је прело Састали се момци и девојке да чешљају перје. Мама Јека има унуку Милицу, девојку на удају, па ваља да спреми што јој треба, те кад се младожења јави, да је све у реду — јастуци морају бити од новог перја. За то је позвала момке и девојке на прело. А ови једва дочекали, да проведу вече у весељу". — ЈГепше и краће не би ни Иго написао. . . . Проклети критичари, пошто прочитају приповетку или роман, а они одмах: како је приповедач насликао ноједине типове? јесу ли верни и доследни карактери ? како је представљено друштво и околина му ? Траже, да им приповедач изнесе узроке сваком покрету, па једнако питају, зашто ово, зашто оно ? Они хоће, да приповедач буде психолог, па да им изнесе цео психички процес појединих момената и догађаја. Све траже некакву душу, као да их се лепо лице и црне очн ништа не тичу. Хтели би од приповедача да начине и анатома и физијолога, па чак и молера! Норед свега тога траже не-

какав хумор и сарказам, што они зову бич људских махна!... Све хоће да знају, све да виде, а бог те пита куд они не би хтели да један ириповедач завири !... Да, такви су ти проклети критичари, који немају друга посла, него измишљају којешта, а шта фали овим Рогићевим приповеткама ? Зар није доста, кад се читаоцу каже, да је Милан волио Даницу, и да је за њом уздисао? кад се каже, да је Мара слабо марила за Тошу, „ма да је Тоша био момак на оку и лепо певао, као славуј"; да су Мариним обожаваоцима „уздаси летели под небо, да се туже праведноме богу", јер је Мара „устрелила многа срца Аморовом стрелом"? — Шта ћете ленше? Осим овога, после сваких десетак страница уживате, какоје: „рудила зора на истоку; свитао је дан"! Ево вам и хумора: „У време ђачке вакације, путују ђаци и професори ио разним местима као оно иенсионирани научењаци (вгс !!) у средину Африке и на северни пол". „И тако би ишао, док га не би тргао из заноса онај нознати усклик: „пардон!" тебиуједно осетио „претрпљење судара у борби мимопролажења" ... Ко ће поезије, ето му Рогићевих песама. за то је он и издао своје песме. Коме треба психологије, нека оде да слуша предавања проф. Недића, а зашто би Рогић ту потрзао патологију и физијологију, кад су толики доктори писали дебеле књиге о свим патолошким и физијолошким појавама! Ко тражи типове, ето му сијасет илустрованих новина, а за верне слике ту су толики српски сликари, којима је то занат. Што да се у све то меша Рогић приповедач? . . . Неблагодарни свете, све ти је мало, ништа ти није по вољи! Зар ти Рогић није пружио осам приповедака? Читај их и радуј се, као што се на небу радује Милован Видаковић, што је добио себи последника; као што се радују блажене успомене приповетке Владана ђорђевића, што их бог обрадова милим сејама . . . Да, па и ти бедни срнски ратару, што се на њиви својој знојиш од јутра до мрака, и ти буди весео, јер Рогић вели, шта ће ти брига помоћи?! „Што је — ту је! Све ти једно, или певао или плакао. Па боље да певаш." . . . Радуј се и ти, сриски језиче, па и ти, тужни српски стиле, јер Рогић делом показа, како треба да пише српски приповедач. У коло сви ви изанђали и „усопши" љубавни уздисаји, Аморове стреле, вапај, љубавне несвестице, врућице и све ви друге речи и фразе, које у читуљу записаше ови неблагодарни нови приповедачи, јер вас Рогић оживи! . . . Највећма пак радуј се ти, српска књижевности, што си се обогатила првом свеском „Приповедака Душана Рогића", радуј се и моли преблагога творца, да те другом свеском — поштеди. Даи. А. Живаљевић.