Стражилово

114

СТРАЖИЛОВО

рад преда се, па како рад измиче унапред, тако се њој мисјш играју негде у даљини, и свејој посао с вољом иде, а Драга као сестра радује се, као и за своју срећу, па јој помаже. Јоки се дала воља за одмором и само гледа, шта јој кћери раде. Бећ јој се лице јако забабило а и године су. Да је била млађа од газда-Симе за две, више није, а немоћнија је жена од човека, изгледа куд и камо старија од мужа. А што се тиче ако се газдарида тражи, није јој равне било. Оне јој очи, није у њима нека ватра и не знам нека, к'о што кажу, сила, али само кад ког погледа и удуби поглед, ама не сме пред њом сварати, као да у душу провирује. Шта и шта пута је хтео газда Сима да страда, ал га је она као неком силом задржала. Једном занео у неку куповању, па штетовао, па му се попе неки терет на срце, хоће дућан и све што има да прода. Да му ње није било, носио би торбу и просио за парче хлеба. Није ни њој увек лако било, ал је била по некад расудпија од њега. Знао је он то. Баш Мара и Драга растежу неко платно и Јока узела иожнице да предвоји, а врата се отворише и на њима застаде газда Сима. Ама као да ни кани крви нема, но му дошло лице као крпа, а уста развукао. И очи му избуљене, као кад човека стегпу за врат. Шубару занео на потиљак а коса му се растурила у прамене и попала по челу . . . ћурак одвио, а кошуљу раздрљио. Сав као неко страшило и само што дође до кревета па се сруши. — Симо ! — викну Јока па притрча. Мара и Драга заврискаше. — Симо! Куку мени, шта је човеку? чисто и Јока закука, па га поче дрмусати. Он рашири руке, па силио одану и опет се склуича. — Не кукајте ми ви! — цикну на децу. Јока их ишћушка из собе, па кад оста сама, њој грунуше сузе. — Говори, шта је. Полудићу. Газда Сима се тресе и само кад и кад јекне: — пропадох! . . пропадох! пропадох! У Јоке лено стаде памет! Како се падвисила иад Симом, учини јој се да кућа иоче у суноврат да се крши и да зидови полећу, и да се кревет иије као ивер на таласу. Занесе се и готово иаде на њега. — Шта да радим кукавица? — Зови Јоксима! — једва прошапута он. Јоксим је био брат Јокин и њега је газда Сима иајвише поштовао. Момак, што је најбрже могао, одјурио је

но Јоксима и казао му, да газда Сима хоће да издане; тако му и казали, да каже. Кад дође Јоксим и чим га газда Сима виде, он се придиже на кревету и седе, па ману руком Јоки да изађе. За дуго остадоше њих двоје на само. Из собе се чује само како Јоксим нешто тихо говори и као нешто разлаже, а газда Сима само по кад кад уздане и јекне: »пропадох«, . . . »закла ме, закла« . . »Оде мн кућа.« Кад Јоксим изађе, Јока му полете. — Шта је за Бога? И Јоксим није као обично, поче и он да замеће језиком и чисто речима хоће да блажи, шта хоће да каже. — Знаш, јемчио за Ставру триста дуката, на онај није платио, а сад Сима мора . . . А ја знам овога, горе је њему, што га је онај преварио, но за паре . . . а бо'ме није му ни лако, мораће да плати. Јока се готово забленула у Јоксима, није ни њој лако. Кад је кућу кућила, колико ли јој залогаја загорчили, док је подигла; па кад никад и немала пријатеља до својих и Симиних десет ногсата и својом се муком патила, док дочекала, да нод своје слеме главу заклони, а ето, где су рачунали, пријатељ је, нису га нашли, и да их њина мука заболи — тешко је. Пође радња у назадак и за мање новца а куд не би за триста дуката, још кад леђа нису јака, да се и мањи дуг може понети. А опет ако Сими не помогне, како је он жучан, свиснуо би. Мора, зна, платити и овако и онако, па бар њега да сачува. Ја шта ће јој и имање и све, кад ни деца на пут изведена, нит јој кући иристало без чове'ка, а после, зар да му живот за паре гледа — и само, што ману рукавом иреко очију, па уђе у собу. Кад је он виде, склопи руке као у молитви и поче да шапуће: »Жено моја, децо моја!« Јока га дочека. — Шта је теби, човече, за Бога! Видиш ли ти нас и како нас видиш? Шта радиш то од себе, од Бога нашао! Газда Сима исколачио очи, па дошле као шљиве. — Ама морам да платим, чујеш ли, морам. — И плати. Ниси ни ти нрви. Газда Сима готово рикну: — Триста је дуката! Триста дуката! — И три хиљаде да су . . . Зар ти нису милија твоја деца од толиких нара, а шта ће њима све, ако тебе немају?