Стражилово

Б р. 8.

СТРАЖИЛОВО

115

Газда Сима је гледа. као да пита: Има ли ова жена уишју, чује ли, колики је иовац. — И ја бих јемствовала — продужује Јока — веровала еам и ја Ставри и за више, а видиш ти, какав је био. — Не погледах га ја вигае. — И не треба. — Нит ћемо дати Мару за Нацка! — Не ћемо. — А платићу ја Лазару. Скрпићу колко треба а даће ми нешто и људи.

— Даће теби свако. Крени ти чаргаијом, па где хоћега. Знага оно за ливаду, хоће да се побију, ко пре да ти позајми. Поче газда Сима да се стигаава. ■— Е где ме заједе печовек! . . . Није, но кад ми рекогае, да морам јемство да илатим, а мени се све окрете. Идем чаргаијом, а не знам, газим ли земљу, ил ме носе. . . Зла човека, гата учини, а јога ми рече, платио је... Ама Сима не имао само намети, ако те и погледа и ако чује за тебе. (Свршиће се.)

А Н "Б Е Л Ц И. (ИРЕИНАЧЕНО.)

нђелко анђеле! У градини сања Набрао сам цвећа. Цветало је тајно На маини мојих мисли, осећања. Твоје нрно око није тако сјајно. Знаш ружу, што сунцу пучи своје груди, Кад јој уздах зорин не да санка дужа, Тако и ти свеђер свежа, цветна буди, Али немој бости, не вени к'о ружа. Љубица у трави крије своје лице, Али мален цветак нађу по мирису; Ти у срцу чувај смерност љубичице, Заклони л' те трава, буре ништа нису!

Знадеш љиљан цветак убав, пун милоте, И пуне мириса крунице му беле, За то га и зову цветом од чистоте, Буди ми љиљанче, Анђелко анђеле! 0! К'о с вером, надом, прелетићеш летом Вртлоге и ждрела, уз то свето цвеће, Ни омаром лето, ни јесен пометом, Томе цвећу никад нахудити неће. Ао лепе среће, да нам свуда с&де То дивотно цвеће старог српског дома; Нека данас кити главу цуре младе, Нека памти добро, да је српска мома!

Нека... хај!... по струни капље суза бујни', Опрости ми душо, Анђелко анђеле! Смрт нам роду прети и сви смо ти нујни И ти су нам цвети данас... вране беле!...

Рајко.

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ!

ИРИПОВЕТКА ИЗ С ПРБИ VIII. 'свану дан, када је ваљало отночети и Брајковачкој омладини, да се спрема, како ће у свом скромном селу прославити спомен великога песника. Јотп пре него што ће учитељ Кнежевић распустити децу из школе, ходају испред школске зграде Даринка, Јелка, Бранко, Јован, а уз њих трчка и мала Зорка. И њено срдашце куца необично живо, јер види, да се ради око начела, што она, ако и не може да схвати, ипак осећа, да је лепо и добро, кад се не само толико радује том Јелена и

Р II С К 0 Г А Ж И В 0 Т А. ДЕО. Даринка, Бранко и Јован, него им и мати и тетка Ната одобравају и хвале смер. А највећа је њена радост, што ће у тој великој свечаности и она да суделује. Нре него што ће синоћ деца полегати, у кући сека-Катиној неје ии било о другом чему речи већ о прослави Бранка Радичевића у Брајковцу. Зорка неје дала нн о чему другом да се говори, него о томе. Синоћ је већ доучила све, што неје била потпуно знала. Само ће је донде још Јован и Даринка поучити, где треба да рашири руке, где да их метне на груди, где да их скрсти, а где гла-