Стражилово

Б р . 9.

131

„Тек што дирну руком врата, „Ето госта непозвата! . . . „На вратима Ерста стаде: „„Лепа Јело, куд ћеш саде? „„Јао, Крсто, не ћу крити, „„Та твоја ћу, твоја бити! „„Моја! Моја! Луде цуре! „Вади пиштољ из кубуре; ,,„Жур' се, цуро, немам наде ! . . . „Пиштољ плану, Јела паде, „У срце је зрно згоди, „Јадна мајка, што је јјоди ! . . . „После тога Крсте неста, „ Из тог места! „Где је? Куд је? Бог би знао! „Кб у море да је пао! „Једна с' мис'о врзе свима, „Мора да је међ Турцима! VI. Већ је пола ноћи, сан на очи леће, Подглавник и губер Станимир донеће. Топла ми је соба, на ћу добро спати, А кмет ће ми клупу за постељу дати. . . Поред мене стоји догорела свећа А на столу малом кита сува цвећа! Чије ли је, Боже ? Гле, како је жуто! Можда је и срце с њиме истргнуто! Легао сам веће, постеља је мека, Има и јоргана, има и душека Све је лепо, красно, све ће добро бити. Какав ли ћу, Боже, овде санак снити? По дувару белом бледи пали зраци, Витлају се, купе, к'о танки облаци, А у сваком гледам чудне слике неке: Остављена деца, ручице им меке! Пружају их мени — тако ми се чини, А срце ми дршће у чудној милини. Па се чисто, јадно, у том миљу топи . . . Већ ми тихи санак трепавице склопи. Таман почех сневат: ја по врту ходим И дечицу слатку за ручице водим, А Недељко, борив, дерати се стаде, Јер с ерњаве клупе на рог неки наде! VII. Устао сам рано, ал' већ пуно света: Ту је старац Дина, ту је баба Цвета!

Три године Цвега чича-Дину мота, А знате л' због чега ? — Због једнога плота! Данас ће се судит', баш сам жељан знати: Какав ли ће „џевап" старац баби дати! Костреши се бака, а и старац боме, Од љутине грдне неко ируће ломе! Меденица јекну, уђе биров стари: „Јесу ли на позив дошли парничари? „„Јесу, кмете, јесу, већ су давно стигли, ,,„На иољу су ларму и галаму дигли. „Геци им, нек уђу — и биров је минб. „Оди амо, Цвето! Оди амо, Дино! „Шта хоћете? Каж'те! Ево, ту су људи! „Ако буде парбе, суд ће да вам суди! „„Плот ми овај диг'о — вели баба Цвета, „„Нема нигде коља, нема ни оплета. „Нисам, вели Дина, ова млада лаже, „Знам је као дете, па нек сама каже! Ех, баш дирну Цвету у најтању жицу. Палигорка права! Дајте столичицу! . . Окрену се старцу, — погледа га мило!.. Е, „џумбуса" таквог није скоро било! . . VIII. На пољу је весело, Свуда живот ври, Гле, невесте танане! Од куд овде ти? Лагани се сестрице, Лакно као зрак! Играј, цупкај милена, Далеко је мрак! Када сведеш очице, Умор ће те проћ'. . . Онда ћу ти пожелет' Лаку, благу ноћ! Саи је тако дивотан, Он је срцу лек! У сну често уживам Цео један век! IX. Изашао ћата ван, — „Ето, иде капетан! Газдера се као луд. Изиш'6 сам и ја ван, „Е, бога ми, канетан, „Иде тромо, знам му ћуд!