Стражилово

154

СТРАЖИЛОВО

Б р . 10.

само ту пропало ?! Исто тако спомиње Дукљански презвитер у своме летописном зборнику Ке§пша 81ауогши некакву словенски писану хронику, која је по свој прилици српска била."*) Није нам требало призивати у помоћ Новаковића, да оборимо писање проф. Карића. Довољно је исписати ове љегове речи: „Први почеди српске књижевности, према ономе што смо напред поменули, заилазе у време пред постајање српске државе под Неманићима. Има и знакова, ао којима се може судити, да је та, књижевност, доста рано, била ирилично богата ".. . (стр. 95.) Оваких контрадикција има пуно, и оне дају јасно обележје, да је проф. Карић о старој ерпској књижевности нисао или претераном хитњом или неразумевањем и непознаваљем саме ствари. За то (било ма које од двога) на.јбоље сведочи овај неразумљиви став: „Први почеди српске књижевности, према ономе, што смо напред поменули, заилазе у време пред постајање српске државе под Немањићима. Има знакова, по којима се може судити, да је та књижевност, доста рано, била прилично богата: Немања, кад је престо заузео, спалио је много јеретичких књига. Но снажнија књижевност почела се заснивати тек са јачом организадијом државнога живота, под самим Немаљом и то од стране његова сина, светога Саве. Које због тога што сам народни говор тога времена ие беше још довољно развијен, да би могао књижевности послужити, а може бити још пре и с тога, што тадашњим писцима иапгам, у погледу на језик, једини углед могаху бити књиге, писане старим словенским језиком: књиге наше старе књижевности, не само прве него ни потоње, не беху писане чисто иародним језиком. Језик тих књига беше у основи стари словенски језик; али како је се он одмах, још у почетку, стао дотеривати и предругојачавати према живоме народном говору, и што позније у толико и осетније, то је од књижевника новога доба прозван „срнско-словенским језиком", за разлику од бугарско-словенскога, руско-словенскога итд. Отуда је и цела наша стара књижевност добила име: српскословенска књижевност." — Овде је, јел'те? главна кривица до стила. Да, тај проклети стил проф. Карићу тера страшну опозицију! . . . Дужност нам је напоменути, да смо у прегледу старе српске књижевности узалудно тражили св. ћирила и Методија. Њихов апостолски рад истииа није се кретао у границама данашње краљевине Србије; али Ст. Новаковић вели, да Руси и Срби са Хрватима примише исти словенски иревод (ћирила и Ме-

*) Ст. Новаковић: Иоторија српске књижевности. - Београд 1871. сгр. 43. и 44.

тодија), и једни и други учинише њиме основ својој књижевности. (Истор. срп. књ. стр. 35.) Пре но ће прећи на Вука Караџића, проф. Карић износи статистику српске књижевности за 1883. годину, и то само цифру, колико је свега књига пггампано, и колико од те дифре долази на књиге штампане ћирилидом, а колико латиницом, и напослетку колики је број књига штампаних у Србији (у Београду, Нишу, Шапцу). Овим статистичним белешкама нисмо задовољни, јер тражимо што се год више може новијих података. Кад их проф. Карић није могао набавити за годину 1886., могао је бар узети статистику српске библиографије загод. 1884. која је штамнана у „Гласнику" књ. 61. И ако су Вуку Караџићу посвећене две странице, опет је његов књижевни рад сасвим бледо насликан. 0 најважлгајем Вуковом раду, о ирибирању и издавању српских народних песама, казано је само ово: „Ту се (у Бечу) упозна са ученим филологом Копитаром, и, од њега постакнут, он штампа своју збирку народних несама, одмах, године 1814. Овим својим првим радом Вук је засновао нову српску књижевност. Од то доба на до последњих дана својих Вук је веома често путовао и обилазио различне крајеве простране отаџбине наше, и са изванредним стрпљењем, марљивошћу и дубоким разумевањем куггао народне српске умотворине: песме, причеи пословице, бележио обичаје и прибирао градиво за земљопис српске земље". — Зар баш ништа више, о важности и лепоти највећег блага српске књижевности ? Зар баш ни једне речце о Вуковој полемици са Милошем Светићем (Хаџићем) ? — У место одговора на ова два питања додаћемо, да је малко светлија слика Даничићева рада. Што се тиче Стојана Новаковића, прво и прво нису обележене четири главне групе његова научна рада, што је требало учинити, да се читаоцима пружи вернија слика овог српског књижевника и научника, па је после тога требало поменути главнија његова дела појединих група. Према томе не би се смеле заборавити у литерарно-историској групи расираве: „Српске народне песме о боју на Косову" (1877.), „ђуро Даничић" (1878.) и „Варлам и Јосиф" (1881.).— Даље не стоји, да је Новаковић издао у целини „Српску Граматику" 1879. г. Те године угледао је света само први део, а други делови штампани су 1880. године. „Словенска Граматика", коју проф. Карић и не помиње, штампана је 1884. год. За Новаковићеву „Историју срнске књпжевности", проф. Карић пише, да је штампана „1869" године. Немамо при руци прво издање Новаковићеве „Историје срп. књ."; али у нредговору другом издању, које је штампано 1871. год., вели Новаковић: „Ево