Стражилово

Б р . 10.

након четири године другога, са свим прерађенога издања ове књиге. —■ Према овоме никаква Новаковићева „Историја српске књижевности" није штампана„1869" године, јер је и „Мали извод" из Историје српске књижевности штампан 1867. године. Новаковић није издао ни једну збирку „Српскихнародних песама", већ је 1877. год. издао „Српске пародне загонетке" (Београд-Панчево), а 1867. год. издало је Срп. учено друштво Петрановићеву збирку „Српских народних песама", којој је Новаковић написао предговор. Да ово није збунило проф. Карића? — На нослетку не стоји ни то, да је Новаковић саставио еп „Косово",већ је, као штосамвели, покушао да, по Д'Аврилу, уреди целину од српских народних песама, које певају нашу тулшу катастрофу. После Новаковића проф. Карић прелази на Милана ђ. Милићевића, коме одаје заслужено признање. Говорећи о Милићевићевим „приповеткама" и ироф. Карић упао је у погрешку, у коју падоше многи други. „Приповетке његове —- иише Карић — по уметничкој им страни имају веома великих недостатака; приповедајући он се зауставља веома дуго ири појединим сликама, тако, да се у њима целина сасвим губи." — Ово значи: или не разумевати, или не хтети разумети Милићевићево причање. Ми држимо, да Милићевићу никада није ни падало на ум да пише уметничку приповетку, јер и он сам у предговору „Зимњим Вечерима" вели: „И сад, поштовани читаоци, имате у рукама целу једну збирку — не ириаоведака, него ирича, црта, бележака, сцена, епизода, утисака." — После оваквог пишчевог признања, смешни ли су сви они, који његове ариче, сцене, белешке мере мером уметничке приповетке, па чак и новеле, те у помоћ призивају и немачке естетичаре! — Милићевић је хтео да верно изнесе оно, што је чуо из народних уста и да лепо исприча оно што је видео. У томе је успео, и тиме је занео Даничића. — Мислимо да је требало поменути и Милићевићеве преводе, од којих по неки вреди за српску књижевност не мање од но неког његовог оригинала. Кад је већ пала реч о преводима, требало је у „Књижевности" јаче истакнути и преводе и преводиоце, јер иреводи не „намирују само потребе ширег читалачког круга", већ се њима нрилично богати и сама књижевност. Зар класичан превод Игових „Јадника" не вреди много више од песама у прози др. Нладана ђорђевића ? Карића је до одушевљења занео Чеда Мијатовић и као песник и као историчар. Не замерамо му, јер и нас тако исто заноси Мијатовићева поезија, која се истиче у свим његовим радовима. Ми искрено жалимо, што Мијатовић није неговао лепу књижевност,

155

јер би он био највећи српски романсијер. Али, и ако се његовој поезији и дивимо и клањамо, не смемо заборавити, да та поезија и шкоди његовим историским радовима. Историчар, који пусти на вољу својој поезији, место историје напише роман. Меколе вели : „Ирави историчар треба да располаже моћном имагинацијом; али треба да је зна и обуздати, на да се задовољи прибраним материјалом, и да се чува да празнине не доиуњује сам собом". Исти учени критичар додаје за Иродота: „Он је написао књигу, каквој нема равне, можда је саставио нешто лепше од најлепше историје; али није написао праву историју, јер је све, од почетка до краја, измишљао". Ове се речи у неколико дају применити и наМијатовића. Један наш пријатељ, који се озбиљно бави српском историјом, писао нам је једном приликом ово о Мијатовићу, као историчару: „ . . . Историски су радови Чедини необично лаки, отуд велика непоузданост у њега. Рекао бих, да он површном студијом дође до извесних ногледа, и тад бива оно, што му је Светомир (Николајевић) казао у свом реферату о „Деспоту Ђурђу": Чеда, као и Ливије, помишљењу Вајсенфелда, погато је себи створио у напред појам о какој појави, сређује и одабира грађу и изворе историске. Тим бих начином једино могао објаснити неке крупне погрешке његове. Око, које не би било у напред засењено, у напред спремно да не види истину, не би нипошто доживело неке мисаоне онтичне обмане, каких у Чеде има. За то често извори, на које се он позива, немају ни речце о ономе, нгго он вели да тврде; често су сасвим противни његовом казивању. Ипак он безбрижно распреда на неколико страна своје комбинације на тако лабавим претпоставкама. Тако је без сумње и оно, кад он прећути читаве и велике одељке из живота својих јунака (ова је реч овде сасвим умесна), или помене тако мимогред, да се човек једва и досети. Додај томе и то, да ће ретко кад употребити и приближно потпуно изворе, који су му на услузи, па ћеш видети, шта и како мислим о његову раду ..." Даље пише проф. Карић: „На старој историји српској доста је радио Панта Срећковић, али без особитог успеха. Никола Крстић расправљао је такође неколика историска питања из старе нам историје, и написао је, у своје време веома хваљену: Историју српскога народа, за школе. Љуб. Ковачевић стекао је гласа бавећи се само расирављањем кронологиских питања а Јован Ристић је са збиљом, достојном правога историчара сувременика, онисао значајније епизоде из историје наше, од неколико последњих десетина година". — Ни ми се, признајемо, не заклињемо Срећковићевим историским радо-

СТРАЖИЛОВО