Стражилово

Б р . 10.

СТРАЖИЛОВО

157

рочито поље" није „међународно право", него римско, па тек после долази међународно и државно право. Ценећи Гершићев нравнички рад, не смемо заборавити — као што то ради проф. Карић — на заслуге, које су у правничкој књижевности стекли: Матић, Ценић, ђока Павловић, Радовић и Авакумовић. Кад је проф. Еарић повео реч о нублицистама у Србији, није смео превидети Давидовића, првог уредника првих новина у Србији, и Милоша Поповића. Овај последаи може се назвати оцем журналиста у Србији, око кога се сакупљали први данашњи наши књижевници, те савијајући „Видовдан", развијали своја књижевна крила. Баш и да допусгимо, да је проф. Карић могао заборавити (што не би смело бити) ову двојицу и по неког данашњег нашег нублицисту; али како се не сети Светозара Марковића? — Светозар Марковић (слагали се или не слагали с његовим назорима) створио је читаву једну генерацију, а својим публицистичким радовима, својим идејама улио је нов дух, нове мисли у политички и књижевни живот Србије. Од њега настају други, нови погледи и живљи покрет међу омладином. Његова књижевна дела, која се понајвише тичу Србије, нису била тренутне вредности, јер се њихов утицај посредно и непосредно још данас осећа. Са Светозаром Марковићем иде упоредо и сав омладински рад, који се не може и не сме превидети, кад се поведе реч о новијој српској књижевности. Са публицистама требало је изнети и мене, кроз које је пролазила српска журналистика — књижевна и политичка — и напоменути јој главније представнике, јер све и кад би иристали уз проф. Карића, да је ова „врста књижевности дала код нас само негативних резултата" — она је опет имала свој моћан утицај на развитак саме књижевности, па и Карић много приписује Новаковићевој „Вили". Сад би требали да са проф. Карићем уђемо у „област јестаственичку", и да се тамо састанемо са Малетићем, Ваном и другим песницима и ириповедачима. Пре но то учинимо, дужност нам је напоменути, да у целом Карићевом прегледу књижевности ие нађосмо помена о философији, као да се на тој грани у Србији ништа није радило. Не велимо, да су радови философских радника дали бог зна како сјајних ресултата; али се опет радило. Кујунџићу заиста поезија није отворила врата српске академије! Такође требало је проговорити неколико речи и о српским финансиским радницима. Највише се пак проф. Карић огрешио о једног озбиљног трудбеника за познавање нашег просветног стања, који као кртица ради и који је, нема сумње, и проф.

Карићу много иомогао за „Србију". Његове груди не красе страни ордени, као бившем му колеги из министарства народне привреде; али нас је за то много више задужио. — Тај се озбиљни и неуморни трудбеник зове: Богољуб Јовановић. Ево нас у „област јестаственичку." Прво је место уступљено Панчићу, па за тим Жујовићу, ЈГозанићу и Сави Петровићу. Свима се овим радницима достојно признају заслуге и одаје им се заслужена иошта. После ових долазе књижевници, „који су доириносили познавању Србије по земљонисној страни њеној." На трећем месту налазимо ове речи: „На пољу математике, самосталним радовима на срискоском и немачком, језику одликовао се, у неколико, Љуб. Клерић. Самостални радови Д. Нешића и Д. Стојановића од мање су вредности " — Овакој лаконској оцени о Клерићевим и Нешићевим радовима не треба да се чуде читаоци, јер кад нроф. Карић не зна, да је Клерићево главно поље механика, то о њему и о творцу математике код Срба — Нешићу — није могао боље ни говорити. — У осталом упућујемо проф. Карића на Нешићеву академиску расправу „Поглед на Лајбницову методу инфинитезималну", која ће још јаче притврдити његово тврђење, да су Нешићеви „самостални радови" од „мање вредности"!... — Нека нам се не замери, што ћемо запитати проф. Карића, где је математичар Е. Јосимовић са: Основним чертама равне и сферичне тригонометрије (1858.); Начела више математике (1858.); и другим радовима? Где ли др. Вук Маринковић (1807.—,1860.), професор Београдског лицеја, за кога Новаковић вели, да је „својом Фивиком (1851.) и Јестаственом иовјесницом (1851., друго издање 1861.) пбложио прве темеље српској терминологији у нриродним наукама"?... Пребродисмо мутне вале, и ево нас у тихо пристаниште лепе књижевности; али и овде су скоро све обале разорене. Ни овде не можемо да се одморимо, да привежемо своју лађу, јер на сваком месту можемо да наседнемо. Са свију страна навалише на нас попабирчене фразе, које су само фразе. И оне су несрећно узимате, а још несрећније калупљене. Вуловић о Јакшићу вели: Кад је готово био иресахпуо извор лирске иоезије Ћурине, и кад се чинило да је у опште малаксала песничка снага његова.. а проф. Карић у „Србији" нише: „Кад готовоиресахну извор песиама, онда се Јакшић ..." — И рече и остаде жив! . . . Ипак проф. Карић понајнесрећнији је онда, кад износи своја оригинална мишљења. Чујте гасамо: „Гледајући на Србијанку (реч је о Милутиновићу) са чисто уметничке стране, мозке се казати, да у пој нема много араве иоезије" . . . (сгр. 287.). Ово је тек најновији проналазак! До сада