Стражилово

Б р. 10.

су обични смртни људи знали, да иоезија, гледали је са уметничке или ма са које друге стране, увек остаје аоезија. Зар, гледајући са уметничке стране, наше народне песме губе нешто од своје поезије?! Уметничка страна може замерати технициједне песме, њеном облику и склопу; али поезија остаје увек поезија. „Горски Вијенац" са уметничке стране није драма; али за то ипак остаје највећи песнички створ код Срба! . . . Лепу ли је Милутиновићеву слику проф. Карић пружио читаоцима „Србије", нека иосведоче ова места: „У лирском песнипггву Сима је најобјективнији српски песник. „Србијанка" је најзначајније дело Симина песништва. — — Али ма да је Србијанка најглавније дело Симино, опет она има доста махна. — Најглавнија му је махна у свему готово његовом песништву неразумљив језик. Стил му је таман, јер му је осећање јаче од речи, те не може да га њоме стигне; мисли му се гуше у тескоби израза, и кад му је осећање на највишем врху, онда му обично усахне поток од речи. У невољи гради он тада нов језик, али му језик слабо ко разуме. Друга му је махна, што му песме о српском јунаштву кипте митологијом грчком. — Гледајући Србијанку са чисто уметничке стране, може се казати, да у њој нема много праве поезије: догађаји су у њој испричани верно, историски, али сувише празно. То нису одунтевљене јуначке приче, веЛ војнички оииси, изведени па ситно. Што по неки пут у овим песмама одушеви и занесе, то су оиисивања, по сред којих светлуцају лирске искре, које по некад више вреде од целе песме у којој су. После Србијанке знатнија су песничка дела Симина: „Зорица", „Тројебратство", ,,'Гројесестарство", све епске садржине. — Драмско је песништво још мање одговарало дару и образовању Симину: у драмама му "је нарочито драмски крој слаб". — Баш смо и ми неке луде: до сада смо сви држали, да је Сима Милутиновић велики песник, кад оно глед'те чуда: у тој толико хваљеној „Србијанци" Ђ нема мното ираве иоезије и ! Што човек више живи, све више учи! Не говоре људи за бамбадава: живот је школа! . . . Грехота само, што нроф. Карић велику порцију ове своје славе треба да устугги „једином нешто озбиљнијем раднику у литерарној критици"! Пред нама су сад два песника из гомиле оних, који означавају прелаз од школе латинског класицизма, оличене у Мушицкоме, к младој школи. Ти су песници: ђорђе Малетић и Матија Ван.*) Али што рек'о Талијанац: Ог У1епе П ршћеПо! Ни

*) Ове су речи из „Србије" (стр. 283.); али их не метнусмо под наводницама с тога, што ни проФ. Карић није забележио, да их је узео из „81оутса" 1881. год. Због тога се овде и помиње Мушицки, и ако није из Србије! . . .

код Малетића, ни код Бана нема праве карактеристике њиховог рада. Док Новаковић с правом вели за Малетића, да се у његовим радовима „види више нојетска ученост него дар, више склапање него створ ж,ивотом задахнут", дотле Карић о Малетићевим „Сватовима" пише, да кроз њих „веје јака струја из срца и маште"! Колико пак проф. Карић познаје критички и естетички Малетићев рад, сведочи нам овај став: „По овој страни књижевне радње (естетичке и критичке) најважније му је дело: „ Грађа за историју српског народног позоришта у Веограду". — Дакле, најважније је Малетићево критичко и естетичко дело збирка разних (туђих) српских и страних критика и приказа на дела, која су представљана у Београдском народном позоришту ? —А „Теорија поезије"? а „Реторика" ? а „Бановић Страхиња" ? А критике на Радишића, на Бранка, Суботића и т. д. ? Најзанимљивије тек сада долази. „Банове лирске песме роман су у стиховима; оне чине љубавну епопеју, у којој некада преовлађује љупка и свежа машта а некада жарко осећање, које му са дна срца извлачи сад меку сету сад усклике гнева и горчине. Његове патриотске песме, епски спевови и јуначне оде могу се уврстити међу најснажније и најлепше спевове словенске". („Србија" стр. 289.). — КолиКО роман у стиховима, љубавна еиоиеја, најлеиши словенски сиевови и све остало о Бановим песмама и драмама, није проналазак проф. Карића. Он је све то узео, не поменувши, од Јована Бошковића; али ни Јовану Бошковићу не припада слава за ова енитета, јер их је и он (не наноменувши, разуме се) иреиисао из књижице Симе Пјеротића: „8и11а уји е 8и11е оре.ге сН МаШа Вап (Еага 1881.)". •— Да лепе ли среће, лепе ли радости! Поред два српска писца, два српска професора, треба да тражимо једну страну књижицу ! . . . Али нас се не тиче Пјеротић и његова талијанска кЊига; ми не ћемо да испитујемо, колико су оправдане његове речи односно Банове поезије. Хоћемо само да констатујемо једну жалосну појаву : како један професор велике школе, секретар највећег српског научног завода, један српски научник онда, када треба да држи свечану научну беседу у Српском Ученом Друштву, толико понижава себе и то друштво, да оцену о педесетгодишњем раду једног српског књижевника иреиисује од речи до речи из једне стране — талијанске књижице !!. . . Нама је позната цела жалосна историја овога догађаја; али о томе, као и о примљеном хонорару, најбоље је — ћутати! — Кад би, дакле, све оно, што се у „Србији" пише о Бану и његовој поезији било оригинално мишљење проф. Карића, или проф. Бошковића, ми би се упустили у оцену