Стражилово

166

„Из тих твојих речи види се, како си баш са свим равнодушан према својој матери," дубоко уздахну саветниковица. „Говориш, као да не знаш, да не смем због своје мигрене дражити живаца. У осталом, да будем искрена, неје ме много изненадила та твоја непажња, јер како и може да те занима ствар тако безначајна, као што је моје здравље?" Едмунд се направио, као да неје разумео смер тих речи. „Ако ти неје могуће, да будеш у вече у друштву", настави хладно, „могла би нримити предлог баронице Н." Бароничине речи слуша саветниковица увек са тако светим поштовањем, као да је бароница сгаро грчко делфиско нророштво. — „Шта је то рекла бароница?" запита живо, јер је са ст-тм заборавила на свој пређашњи сентиментални глас, којим је хтела да покаже, како јој је увређено материнско достојанство. „Састао сам се с њом синоћ на забави," пође Едмунд да прича, додајући саветниковици тањир са воћем. „Дозвала ме, па ми предложи, да те наговорим, да узмега себи какву забављачицу, да ти крати време. Рекла је, да познаје неку девојку из осиромашене, али поштене породице. Приметила је, да госпођа у твом положају и с твојим иметком не може бити без такве женске." „Заиста је жалосно, да мати поред своје рођене деце мора тражити туђ свет", поче саветниковица после кратког премишљања. „Али бароница ме одвећ сажаљава, а уз то је и одвећ изображена, а да бих јој предлог могла одбацити." Едмунд и опет прогута грку пилулу. Али сад је бар уверен, да ће мати свакако примити девојку, какву јој бароница предлаже, па се надао, да ће с те стране бити безбедан, јер се не ће онда мати више моћи тужити на самоћу. Изашао је из материне собе с тако мирном савешћу, каква му већ давно неје била.

Саветниковица за тим нареди, да уирегну, па се у највећем трку одвезе бароници. .. Неколико дана после тога облачи се саветниковица у свечано рухо. Снремала се на честитање некој „високоблагородној" пријатељици, а Едмунд има да је отпрати. Рђаво расположен седи он на дивану, па разгледа из дуга времена помодне листове, којима су обично покривени столови високе госпође, па чека, да ли ће се матери му већ једаред досадити гледајући, како јој стоји ова или она хаљина, овај или онај шешир, и саветујући се са собарицом, који ће од тих предмета правити најбољи ефекат, те ће најбоље одговарати тој великој свечаности. На послетку се решила да узме онај лепи шешир са здраво дугим пером, што иад шеширом лебди, и Париски лепо извезен огртач. Едмунд одахну, кад виде, да јој собарица већ рукавице закопчава и махраму додаје, јер помисли, да је овог дана већ претрпео барједан део беде, па се маши шешира. У том уђе слуга. Запита, може ли пустити унутра госпођицу, која би имала част, да се, по налогу госпође баронице X., прикаже милостивој госпођи. „ Ах, то ће бити за цело моја забављачица! Нека уђе!" рече госпођа саветниковица, и ако се врло журила. Обрадовала се, што ће јој моћи ноказати цео свој накит, па је помислила, да ће, обучена у свилу и кадиву, стећи код ње већег угледа и поштовања. Едмунд се спустио ионово на наслоњачу, али сад још незадовољнији него пре, па се ћутећки одао својој судбини, која се данас зове: дуго време. Тим се достојанственије, као каква шпањолска грандеза, наместила госпођа саветниковица на велику, плишем покривену наслоњачу, као да ће сад неком да суди, па је тако чекала, да уђе. Слуга отвори врата, па пусти у собу младу, нежну девојку. (Наставиће се.)

-хШПЛП/1 /ДТХ1ММММУ Јм-л-

НА ШТО ТАКА ПОРОДША?

СЛИКА ИЗ т НАПИСАО А. Д I аш је знао да живи Панкрације ћеплик, некада оргуљаш, а доцније свирач у крчми у ' Пекарској улици. Јадно је то уживање! Гости дају напојнице, а он попије, што добије. Кад се врати кући, не ће жена да му отвори врата. Моли, преклиње, додијава и на нослетку се отворе врата. На плуту плови жишка, па сипа бледу све^Глост по мрачној собици и осветљава пет дечијих глава, мушких и женских, које хрчу у једном углу, покривене материном сукњом.

ЖИВОТА. ИГ АСИЊСКИ. — Имаш ли ти Бога, човече, шта радиш ? јауче жена, хватајући се обема рукама за главу. Боље, да нас све потучеш! Пребијене паре немаш, деца гладна полегаше ! Ја не могу да засним од бриге, шта ће сутра бити... 0, несрећници мени!... И ћепликова удари у плач. Узверена погледа, разбарушене косе, пијана лица, стао свирач на сред собице, погледао око себе: женин плач, неко злокобно хркање дечије, слаба светлост од жишка, следи му душу.