Стражилово

Б р . 11.

СТРАЖИЛОВО

165

од њих боље звони, које се боље прима, кад се где пријављује или у друштву приказује. 0 образованости и добру гласу „госпође Новакове" може сваки сумњати, али „госпођа саветниковица" зна се узвисити над сваком таквом сумњом ! Свако одмах зна, чим би јој чуо титулу, како ће с њом да постуна, како да је ослови, с какрим лицем да јој говор слуша, на какво место да је посади. „Госпођа Новакова" може врло тешко, тек својим понашањем стећи себи поштовања, а „госпођа саветниковица" имавећ у напред право изискивати углед и поштовање. Неоцењиво је то благо за таке госпе, као што је госпођа саветниковица! . . . Међу осталим сјајним и дивним својствима госпође саветниковице (врло ми је жао, што не могу због ограниченог места говорити о свима опширно), мора свакога највише дирнути верна јој љубав према покојном господину саветнику. Већ је прошло петнаест година, како почива нод мраморним спомеником, на ком су све врлипе му урезане и златним словима исписане, а она ипак, кадгод се сети, утире сузе батистеним, златом извезеним рупцем! Него зли језици, који врло добро знају саветниковицу већ од дужег времена, смело исмевају њену брачну, тако „ружичасто изгледајућу" љубав, па тумаче болест госпође саветниковице и сувише гадно, а да бих могла то прећутати. Они, наиме, са свим извесно тврде, да она не оплакује губитак свог мужа, који није баш био пријатан, а од ње за неких тридесет година старији, већ само губитак најсјајније наде свога живота. Господин саветник био је кроз толико година савестан и узоран, па је требало, да буде најпосле за своје многе заслуге и награђен. Већ су му спремали орден, а с тим у свези и повишење у племство. Кад је госпођа саветниковица то била чула, неје могла ни спавати од беса и радости. Покушавала је, кадгод је мислила, да је нико не види, како ће се врло грацијозно клањати, онако, како ће као племићка примати толика честитања. Али тада је господин саветник био тако неспретан, па је баш у одсудном тренутку допустио, да га удари капља. — Баш је право чудо, како да се онда није то исто десило и његовој племенитој супрузи! — Умре саветник, а с њим оде и сва нада частољубиве, охоле госпође, да ће се избавити из кала тог плебејског имена и узвисити у те сјајне кругове вишег аристократског друпггва. Али оно, за чим госпођа саветниковица жуди целога свога века тако ватрено, а увек узалуд, то хоће да доживи у сину свом. Мисли, да ће Едмунд очевим заслугама, грдним

протекцијама и својим великим иметком понајпре и понајизвесније као чиновник доћи до жељене цели. Неколико благодарних протектора, које је за савет запитала, са свим су одобрили њену намеру, обећајући јој, да ће се већ за неколико година испунити оно, што жели. Едмунд у том постане чиновником без нлате, а пољска му добра пропадају под несавесном управом. Едмунд неје тако частољубив, јер фантастични планови његове матере не могу да га одушеве. Он сања о мирну, поетичну животу, да га проводи у крилу природе; али мати се његова ни мало не осврће на ту често изражену жељу, већ га баци у вртлог великог варошког живота. С тога неје чудо, што Едмунд не мари баш много за посао. Долази касно, а одлази врло рано; рада се пак свог прихваћа тако лено и нерадо, да претпостављени му, и ако су пријатељи госпође саветниковице, не могу да га помичу у звању. Саветниковица очајава! Та, на што сав труд и на што толике жртве, кад он сам ради против најлепших намера! Али Едмунд мисли, да му је мати задовољена, кад је пристао, да постане чиновником без плате, па се ни он исто тако ни у длаку друкчије не понаша, као што му је и мати непоколебљива у својим намерама, Обоје су били незадовољни, те им је одношај иостао усиљен и непријатан. Едмунд хоће, да га ма.ти што мање кори, па се навикао вечеравати изван куће, ма да не мари много за тај бурни друштвени живот. А саветниковица, наравно, остаје из дана у дан све више и више усамљена. Из почетка јој неје било противно, што је у вече бивао изван куће; мислила је, кад узажели светског уживања, зажелиће онда, и да заузме високо место у свету, па да му свако завиди. Али у синовљевим жилама нема ни капи материне крви, као што се и саветниковица, на своју грдну жалост, уверила, јер је и у бујици забава и уживања, а и у друштву младића, којима је племство и иметак све и сва, ипак остао онај стари: скроман, замишљен, добра срца, — све као и пре. Кад год је са својим сином на само, части га грким нрекорима; опомиње га, да се најпосле својим знањем како год истакне. Али Едмунд би у вече још чешће бивао изван куће, што се пре само ио каткад дешавало. Једном при ручку јада му се саветниковица више него икад, како је усамљена. „Али за IIIто куд год у вече не излазиш? За што не позовеш кога, кад ти је дуго време?" пита је најпосле Едмунд мало нестрпељиво.