Стражилово

Б Р. 13.

СТРАЖИЛОВО

195

збива у Брајковцу, нешто, тто они не могу никако да схвате. Било да им је криво, било да им се допада, тек не могу срцу да одоле, те и они удесили збор. Ох, како је дивно, слушајући их бар по издаље, пристао тај збор са својим {'ог(;е и сг(«сепс1о, уз онај р1ат8Тпо, што га вечерашњи гости из Маркове крчме „код разбијене канте" извијају под нрозорима попине Јелене! Дакле, у сред Брајковца серенада! Е, то бадрим чуварима ноћне безбедности у скровитом Брајковцу беше по вајкадашњи мир и поредак ноћни тако дисармоничан дар мар, на стародавне домаће добре обичаје и морал у Брајковцу тако опасан атентат, да не могоше на ино, а да се једногласно не подигну против таких новотарија. Тај тако једнодушни протест једва даваше на који тренутак бар маха, да се разаберу гласови одабраних чланова певачкога друштва Брајковачкога под прозорима попине Јелене и да допру до Стајића, док већ и он не дође у двориште свога ујака. Та „дивна идеја", као што би казао Јеша Дабижић, пала је прво у памет Јовану Јаковљевићу. Он беше предложио, да се „тако врсној певачици, као што је Јелена, поздрави ова красна и тиха ноћ песмом. Ја мислим, да ће наш коровођа. .." А коровођи, Брајковачком учитељу, Милану Кнежевићу вечерас срце необично ускипило „љубве жаром", па не даде два пут рећи. Те кад отиратише

кући и „чичу", начеоиика, нађоше, да је сад најзгоднији тренутак. Сам коровођа почиње. Али писар се замислио у улози каквог Дона Цезара од Базана, каквог шпањолског гранда у средСевиље, па завија по свом срцу, по свом „вишем позиву", као да је он сам ту, на сам својој дулчинеји слади санак. Благајник као вели: „Куд сви Турци...", па савесно врши своје као бегеш. Јеша Дабижић се сетио свога калфовања у Новом Саду и сво.јих љубавних пустоловина по Темеринском друму и Казанџиској улици, па се човек „дочепао лепа друштва", те „не може друкче да тузи угове, већ се болном душом хвата за њихне трагове." Белезкник се смеје „лудом послу". А Бечлија Јован га уверава, како је то „хец". „Егешн!, ах то је хец!" Госпођа Рашићка се устумарала по соби, бојаги, хоће да изађе из коже од једа, што јој „срамоте кћер", па тражи негде горњу хаљину, да им изађе, па да им очита. „То је опет масло тога Кнежевића!" Ноп Стеван се узврпољио у својој постељи, па гунђа и прети учитељу, како ће га то скупо стати, што му квари сан. А госпођица Јелена... ох! Она чује Миланов глас и топи се од милине као масло на топлој прЖеНИЦИ . . . (Наставиће се.)

ПИТАШ МЕ...

иташ ме: „Зашто, када сунце грије 5? кб да је божје око, ливада лисна кад се јутру смије, и све небо дубоко,

и када сунце при сврси свог тека и сиње рони море, сеоског звона када сјетна јека уморне тјеши сторе ...

ох! зашто, зашто не видиш да твојо мисли тад к Богу лете?" ■Ја кажем: пусти, нек се руке моје са твојом косом сплете! ——><=х§>о<ЗАБАВЉАЧИЦА. ПРИПОВЕТКА. НАПИСАЛА ЕАРОЛИНА СВЈЕТЛА. (Наставак.)

Јосип Верса.

том ступила Катица у службу код благо, л родне госпође саветниковице. Ушла је за сумрака у кућу са свим мирно, врло се бојажљиво пријавила својој госпођи, па се удалила по налогу саветниковичину, да још тог

истог вечера своЈе ствари уреди, али тако непоЈмљиво брзо, да је нико није могао посматрати. То је, ваљда, најнепријатнији кутић у целој величанственој, пространој кући, који јој је саветниковица за стан одредила. — Сва се стресла, кад је