Стражилово

196

СТРАЖИЛОВО

Б р . 13.

ушла у ниски, само једним прозорчићем осветљени вајатић. Стала, иа дуго стоји код врата, а око јој плашљиво лута по том немилом простору. Та, то је туђина, права, ледена туђина, што ју је у овом загугаљивом, устојалом ваздуху опколила, што на њу гледа немилим, равнодушним очима из сваког пустог кутића, са сваког комада старог, исхабаног намештаја, са оних бело окречених зидова, а ови ни бар каквом год сликом да су окићени. Па јој се та туђина око срца савила као змија у леденим колутовима, не би ли јој се зар сваки веселији и топлији осећај следио! Узалуд тражи ма и мало пријатнијег местанцета, узалуд пита сама себе, шта би јој ту могло бити пријатно — узалуд! — Туђинска, лена, равнодушна, а ваљда и непријатељска рука све је тако удесила да јој ово место спреми, па јој га није ни мало, баш ни мало омилила. — Еатица је то горко осећала. Тек сад у овом жалосном вајатићу чини јој се, да је збиља од своје породице одељена, да је свој завичај оставила, да је самохрана сирота! Већ се хтела горко да заплаче, онако, како се људско срце само у туђини заплаче, него се мушки уздржа; усиљава се, да се шта више смеши, али тај осмех грчи је од плача! Сетила се на своју мајку, на ту добру, брижљиву мајчицу, с тужним јој и бледим лицем, како јој је свечано обећала, да не ће тужити, да ће бити здрава, снажна, да ће бити баш њено добро дете! Сетила се свог иогуреног, од брига рано остарелог бабајка, како се, благосиљајући је, заплакао, тако грко, као и она сама, — та, морао је да је пусти у туђину! Онда је чула, како ју је малој браћи и сестрама ставио за пример детињске љубави, како им је причао, да она своје место у отаџбини својевољно оставља, да би родитељима олакшала бриге. Још јој чисто горе образи од његових пољубаца, још чисто осећа на свом челу трагове врелих му суза, које није обрисала. Тада мушки скочи, хоће чисто да стресе своју тугу као какву слабост, која јој не приличи. Та, од паметног јој понашања зависи много, врло много! Скромна јој плата на то је одређена, да много што-шта у породици поправи и улепша; на мора по што по то гледати, да се допадне својим новим претпостављенима. — Брзо пређе руком преко лица, као да хоће бар са лица да збрише тугу из срца. — Како ли је то утешна, пријатна мисао : потпомагати своје родитеље! Катица се на мах осети као на ново рођена! Брзо се лати посла: мали свој дрни сандучић намести у угао, поче као грлица певуцати, па се даде марљиво да гомилицу свога рубља уреди. Њена скромна, не баш тако велика гардероба, тако рећи, није се ни видела, кад ју је обесила у велики стари орман,

украшен црним дрворезом, а заузео половину уске собице. На разљуљан, истрвен сто метла је у место простирача своју шарену, вунену мараму. Красна је то мисао ! Та, сад је покрила најодвратнији намештај, те чисго оживела целу собу. Разреди лепо старе столице, од којих свака друкчије изгледа, свака друкчије обојадисана, и свака има друкчију навлаку. За тим ишчисти многогодигању ирагаину из узглавља, па дођогае одмах веселији. Ено је већ готова! — Задовољно се обазире; збиља, све већ пријатније изгледа. Скоро је уверена, да ће, савесно свој вајатић уређујући и чистећи, ипак моћи у њему становати. Али, боже мој! Реч јој у грлу заста. Како може бити само тако заборавна, па да не мисли на мајчино световање. Поглед јој пао на одар и на нразно место над њим . . . Како јој је својски мати на срце метала, да најпре пође с Богом у свој нови стан, не би ли јој дао срећу и свако добро под тим господским кровом. Та мајка јој је јога својеручно скинула распеће Христово, које је висило од њена детињства над њеним одром па јој га пружила с напоменом, да прво ово свето обележје обеси на своје место . . . А гле, на сваку се ствар пре сетила и наместила је на право место, само не на ту главну, најважнију! Шта ли би јој на то рекламајка! За цело би казала, да ће то донети несрећу! Катица науми, да о том несретном догађају радије ћути, те да се потруди, да двоструком побожношћу одврати од себе злу судбину. Дрхтавом руком обеси над својим одром распеће од слонове кости о плаву врпцу, кроз коју је провукла гранчицу са врбице још од цветне недеље, па онда падне пред тим простим олтарем на колена . . . Још никад није из ове куће отишла тако невина молитва небесном оцу, као што је сад из тихог вајатића Катичина. Ма да се непрестано сећала свог места, ипак се иотрудила, да обрати све своје мисли новом задатку. Колика је то жеља, како ли је то јака воља у тим слабим девојачким грудима, да буде од користи, да се допадне госпођи својој, па да је похвали, — ах, какојој срце чезне, да буде једном пријатном речју усрећена. Нехотице се сети на младог господина, који је њој, непознатој девојци, на првом кораку толико доброте указао. Бећ давно је престала молити се Богу, а ипак још клечи са прекрштеним рукама, с одушевљеним погледом, као у неком побожном размигаљању. — Зар може ико на свету бити срдачнији, милостивији и лепгаи од тог младог господина? сад већ „њена" младога господина! — Дуго пође о