Стражилово

Бр. 14.

СТРАЖИЛОВО

211

Јаков се поиео на трешњу. Попео се на вршак и иочео таманити трешње као чворак, који је већ од дуже времена гладовао. Сједећи тако на вршку, окружен црним плодом, који се на њега чисто к'о смијеши, — обузела га нека чудна милина. Куд је год кренуо погледом, свуд се сусретао са зеленим брјеговима, а тамо на југу уздигао се сиједи Блегаш као каква огромна црква. Тик уз њега шири се мали Копривник са својом голом игрбавомкосом. а на њ се наслонио Млади Врх и Стари Врх са својим оштрим гребенима. Изнад свега пак разлило сунце своје тонле и свијетле зраке а модро небо уоквирило угријану крајину. Но највише му запињало око за кућу, што се бијели тамо под бријегом. »Еј Маро, јеси ли код куће!« Јаков сав сретан — а не имајући друштва — поче сам собом да разговара. »Сад као да је видим, гдје се врзе око огњишта у бијелој кошуљи и мисли на мене!« Поцикнуо је од радости, да је јечало по долини. »Отац ће ми предати државину, па да се женим. А имаћу жену, да је нема љепше ни у цара! Радићу да све пуца. Оиа ће бити ваљана домаћица и чувати сваки иовчић. Прво и прво окрпићу кров. Подерао се над стајом, а нишу ми, да и прокисава. И кућу ћу окречити, а Стеван ми мора намазати око прозора црвеном бојом оквире. Донеће и она што год, то је једно, отплатићемо нешто дуга, тоје друго. Ону њиву тамо под лугом засијаћу ишеницом, а онај шушњар исјећи да ми не прави хлад по њиви. Пићу вина, али не у крчми. Недјељом послије подне сјешћу у врт, до мене ће сједити Мара, па његовати, ако Бог даде, те се што год нађе. Ију-ју! Хај! То ће бити живот!« Још би се и даље Јаков сам собом разговарао, да га не пробудише из заноса свирци, који су доље у селу напели све своје мјехове и дували у промукле свирале. »Е па лијепо! Неко се жени. Још ћу данас играти у сватовима. И-ју-ју! Хеј! И све му више ишле црнице у сласт. »Еј Посавче, високо си се успео! Једеш ли? Јесу ли слатке, а?« Тим ријечима ноздрави Јакова Јурчков Блаж, који је пролазио стазом. Ишао је из воденице и носио на леђима пуну врећу. Наслонио се

на плот уз стазу држећи, да је на трешњи његов знанац стари Посавац. »Пази де, да не поквариш агелудац. Престари смо ми за таково јело. Гуташ ли и коштице? Немој, могло би ти шкодити. Чујеш ли, како они доле проводе? Да зна твој Јаков, да му се данас Мара преудаје, не би му баш мило било. Женско је мати ђаволска, па била стара или млада ! Боже !« Јакову се смркло пред очима, слушајући шта овај прича, а долина и брјегови почели да играју у ковитлац око њега. Било му је, као да му когод турио оштар нож у срце, у оно срце. које бјеше пуно среће. Заљуљао се и поклизнуо са врха, узалуд покушавајући, да се ухвати у падању за коју грану и задржи. Блаж је призивао у помоћ Бога, Богородицу и све свеце и угоднике божје. Ал не би никога да иомогне. На вику његову дотрчали укућани, па однијели Јакова у кућу и положили на постељу туге, јада и болести. Тамо иак под бријегом код сусједових пиштале свирале а сватови играли и били добре воље. Највеселија је иевјеста; сједи за столом одјевена у црвену свилу, те пиљећи заљубљено у свог младожењу, шапуће му час по на ухо: »Сад сам твоја, само твоја!« -X Јаков се придигао; сломио је обје ноге и нису му их могли наравнати, па је остао хром. Од тог доба није никад окусио трешања, а ни женске главе не погледа никада. Трешњу црпицу махнуо је, па нека расте, како је милом Богу воља. Никад није лијегао под њу у хлад, нити распитивао за њен слатки род. Гране се ломиле једна по једна, а врхови сушили. Напошљетку дошао би ноћу који сиромашак, коме је нестало зими дрва, па одсјекао коју грану. Једне прољетне ноћи оборио је вихар и стари дуб, а данас нема ни спомена о њему. Да не живи Посавчев Јаков и да се не гега на својим сломљеним ногама около по брјеговима, нико не би пи спомињао Посавчеве трешње. Јурчков Блаж тјеши га кадгод: »Заборави, заборави! Женско је мати ђаволска, па била млада или стара!« Али Јаков не може да заборави и често му се стисне срце, кад погледа у сусједов врт и види, како се витлају здрава и једра дјеца; код њега пак је тако самотно и тихо. Са словеначкот Вељко М Луки!..