Стражилово

Б Р . 14.

МОМЕ ДРУГУ.

I.

ећаш ли се? Није давно било. Ти јој рече: ја те љубим, вило! „Ох, љубим те као зору рану, „ Као чедо мајку расплакану! . . . . И она те оставила млада? Где је узор? Где је мила нада? Све је прошло . . . Ти си сам на свету, Шапћеш роси и руменом цвету: „Превари ме, остави ме Станка, „Зора моја, зора без осванка! „Шта ћу самац? Све већ давно мину! — У болу си . . . примак'о се вину! Чаше звече, точи с' вино рујно, У њему се топи срце бујно; —. „Тако, тако, ал' то дивно крепи ! „Где си, зоро? Где сте, данци лепи?" „Амо вина, кондире, бокале, „Амо свирке поскочице, шале! „Тако, тако, . . . ето паде тама! „Та зар сте ме оставили сама? „Камо песма из млађаних труди, „Да у мени нов живот пробуди ? „Песма дивна боно срце крепи, „Где си, зоро? Где сте, данци лепи?" „Ето зоре! Ој, зорице бела, „Јеси л' од ње поздрав ми донела? „Јеси, јеси, видим ти по лику, „Видела си моју милу дику. „Шта ми ради? Да л' о мени сања? „Да л' се сећа слатког миловања? „Зоро моја и драга и мила, „Од мене си дику поздравила. „Сухи листак увенута крина .... „Дај, крчмару, руменога вина! „Тако, тако! Нек се вино лева, „Нек се игра, пије и попева! „Камо песма из млађаних груди,

„Да у мени нов живот пробуди? „Песма снажи, подиже и крепи, „Где си, зоро? Где сте, данци лепи?" Тако с' вазда веселио, друже, На лицу ти разлистале руже! Иевао си. пио и ужив'о, А на јави златан санак снив'6! П. Протекли су месеци и дани, Многи дани — али замедљани Слапгћу, миљем, љубављу и вином, Песмом, свирком, рајевном милином! Беху тада, мој милени друже, На твом лицу руменике руже А гле сада! Лице ти је суво, С њег' је ветар ружице раздув'о! Усне бледе, . . . и образи бледи, Тело ломно а мрачни погледи! Волео си игру, песму, пиће, Докле ниси сахранио жиће. Да л' те и сад бујна песма крепи: „Где си, зоро? Где сте, данци лепи?" Жао ми те, као себе сама. Ти умиреш, ето, на ногама, И то сада, у најлепгаем добу, Примичеш се тихо своме гробу!. . . Иевао си, игр'о и ужив'о А на јави златан санак снив'6; Док је било живота и снаге, Вољна друштва, пошалице драге, Ти си пев'6. Ал' сада си клоно, Гледага на свет жалосно и боно. Изгледаш ми, у најбољем цвету, Као да си прега'о педесету! Дал уздахнега, дал ти срце стрепи ? „Где је живот? Куд су данци лепи?" Љубинко.

ЗАБАВЉАЧИЦА.

ПРИПОВЕТКА. НАПИСАЛА КАРОЛИНА СВЈЕТЛА. (Наставак.) [лада бароница, до сад у другатвима туђинка, показује детињску радост у њиховим забавама и обасипа саветниковицу најнежнијим доказима своје благодарности; према старој се

госпи показуЈе у многом чему нажљива, те њих две на брзо постану неразлучне пријатељице. Али у колико се Алма понагаа пријатељски нрема мајци, у толико се хладније понагаа према сину,