Стражилово

Б р . 14.

СТРАЖИЛОВО

213

чему се у осталом саветниковица баш много и не чуди. Та она му је већ толико пута пребацивала, како не говори „углађеним тоном", како нема никакав „поМе ап-", како се понаша „еп уга! гоћгпег". Па како он да занима такву госпођицу, као што је Алма? Или је бароница због његове неуљудности на првом састанку збиља тако дубоко била увређена, да му никако не може да опрости; или тихи, сањалица младић не уме у живој фантастичној девојци да побуди интересовање, — у кратко њена хладноћа према саветниковичипу сину пада свима исто тако у очи, као и првенство, којим одликује црнооког, углађеног му брата. Саветниковица изабрала ђуру за пратиоца, те он има право, да даме у друштва прати. А у томе ђура показује такта и галаптности, која његову тетку очарава. — Остајао је, истина, у границама уљудности, али дозвољава себи с бароницом, на којој почива његово око као поглед змије звечарке, кад посматра птицу невачицу, свакојаке уљудне смелости, због којих би га Едмунд, иначе тако добра срца, сад врло радо смакнуо са света. Носи јој шал, сме је махалицом хладити, а при одласку са игранке огрће је огртачем. ГГрву игру би, то се разуме, с њом одиграо, она би му дала на свакој забави стручак мирисна цвећа, које још те ноћи увехне. Ко да поброји Едмундове муке у таквим часовима? На брзо су започеле да пецкају госпођицу младе јој пријатељице с тим леним капетаном, а старе госпе разговарале су међу собом значајним погледима, да саветниковнца, по свој прилици, хоће да ожени свог синовца са лепом бароницом. Алма прима сва та задиркивања својим обичним, благим, лукавим осмехом, одбијајући их увек умесном, вештом шалом; али кад би ју ко задиркивао у присуству Едмундову због њене наклоности према капетану: тада поцрвени као јагода, намигне потајно на њега, шта би он на то рекао . .. Али млађано лице Едмундово у последње доба побледело, као да је боловао. Избегава друштва више него икад, и само на изричну жељу мајчину иокаже се у њеној дворани, где се креће као оруђе без душе, иа задрхће као убоден оштрим оружјем, кад види Алму у наручју капетанову, како их љуљушкају вали примамљиве свирке ... Али нико не опажа промену у изгледу младога господина. Саветниковица са свим добро зна, шта јој ваља радити. (Јер како би могла Алма живети без капетана, а како капетан без Алме?) Па већ у мислима спрема сватове. Канетан се никад и не обазире на свога брата. А лепа Алма, која се пока-

зује спрам сваког, па и спрам скромне, презрене Катицр, тако неисказано добра и мила, — она још непрестано јогунасто мрзи несретног Едмунда. Само Катица, кад седи у свом кутићу код носла, или кад у вече при чају послужује, слуша с тешким срцем његове уздисаје; види, како његово око на госпођици почива, као да хоће снагом свог осећаја да је принуди, да својим милим лицем барем једаред засветли у таму његова бола, али се Алма на њега никад не обазире, остаје непомирљива. Сто пута пита Едмунд самог себе, кад је видио, како седи на наслоњачи поред његове матере и како слугаа с осмехом капетанова шаљива причања, сто пута пита самог себе, као и тада на степеницама, када је у последњем сјају вечерње румени поред њега пролетела: да ли је то девојка? вила? анђео? Како јој лепо пала црна, коврцаста коса па рамена, па јој љуби бело чело, лаком румењу превучено лице и вити врат; а како примамљиво је уме да одбаци својом малом ручицом, кад јој већма смета! Њено око, — то увек јасно, увек сјајно око, као грчко небо, не познаје ни мласка од облака, ни сенке, ни сузне магле, — само вечити благи осмех, саму вечиту јасноћу, ... тако нека ти га и сачува бог, лепа Алма! Катица се није умела љутити; још никад за зкивота није се ни на ког разгневила. Али у таквој прилици, кад види младог господина тако жалосна, а госпођицу тако веселу, скоро би се онда на њу са свим ражљутила. Али ко да се љути на Алму! Ко се на њу може стално срдити? Радо би Катица тог видела, ко Алми не би одмах опростио, ко би дуже одолео, кад би му пожелела својим милим гласом: „добро јутро", „добар вече!" И млади господин, спрам кога се тако оштро понаша, заборави на сву своју тугу, а чело му сине од радости, кад би му пожелела у вече при растанку: „Лакуноћ! Лаку ноћ!" Стао би непокретно са главом напред нагнутом, да га не мимоиђе ни одјек њена слаткога гласа, кад узумире у даљини, у веселом говору са капетаном, који је сваког вечера прати кроз врт до њена стана, заједно са слугом, који им напред светли. Ако после тога млади господин оде са мирнијим изразом на лицу у своју собу, уђе и Катица с мирном и спокојном душом у свој вајатић. Али кад га види, да тужно одлази, онда падне на одар, па грко јеца и уздише за „својим добрим младим господином", да задрхће и бледо јој цвеће у прозору из сажаљења. А кад најзад умор тугу јој превлада, а нрирода и младост неутешном „срцу одоле: тада би ју иза