Стражилово

214

СТРАЖИЛОВО

Б р . 14.

сна будили грозни снови и страшне слике. Тргла би се од страха, као да слути на неку тајну, непознату опасност, која њему грози, плашљиво би скочила и полетела нрема прозору, да се увери, да л' се неје угасила његова звезда. — Али не, ништа не помрачава њен мирни, тихи сјај. — Колико је пута мислила у таквим тренуцима немира и туге, да не би ни часа оклевала, а да не жртвује за њега свој живот, кад би му тим зкивотом могла кунити мир, — љубав; како би га радо жртвовала, тај бедни свој живот, кад би знала, да ће се тим његове невеселе оча разведрити, да ће опет тако мирно, тако благо гледати као та звезда тамо горе . .. Забаве у месојеђама су прошле, игранке су престале; настао пост и друштвени се живот малко стишао. Саветниковица и лепа јој пратилица проводе сад чешће вечери код куће при чају, па баш данас састали се сви четворо на домаћу забаву у породичном кругу. Најлепше расположено мало друштво с^ло око дугог стола, на ком светиљка пријатно шири благу, бледу светлост по дивном, сребрном и кристалном посуђу. Алма данас пази на самовар, па готови месго Катице чај, топећи се од раскошне милине у том лаком, пријатном занимању. И на Едмунда силно утиче. Бидећи је тако срећну и безбрижну, осети, да му нестаје туге, и живо учествује у разговору. Лепо, несташно девојче нрелази са једног предмета на други, иа најпосле предложи, да се забављају друштвеним играма. —- Ко не би у овој соби подлегао њену утицају? Предлог, као и све, што хоће Алма, би радо примљен. Стала, па премишља са милом, неусиљеном озбиљношћу: карте не воли, у шаху не налази баш ни мало забаве, страшно јој је сухопаран, а норед свега тога може се играти само у дво.је, као и дама и домино. Лото јој је одвећ отрцана игра; не остаје ништа друго него залоге. — Да, најбоље залоге! Сви се изразили за залоге. Катица мора на молбу госпођичину такође за сто сести, што се већ давно није догодило; али Алма каже, да ће игра бити тим занимљивија, што их се више игра. Саветниковица је пристала. Како не би пристала, кад то Алма хоће ?! Девојка се заруменила и послушала, али не може у забуни ни да одговори, кад би је у игри запитали. Него ко за то мари! Њене речи и онако нико не слуша, а читава пажња обраћена је на младу бароницу, која руменим лицем и ватреним погле-

дима, примамљивом милином купи залоге у своју корпицу, у коју је по каткад мећала посао. Едмунд је данас са свим друкчији, смеје се и и шали, чисто хоће да надмаши госпођицу, угледајући се на њену нарав, заборавља на своју плашљивост, као она у току игре на своју хладну затегнутост. Она се понаша према њему тако неусиљено као према осталима, па изгледа, да је наумила, да му опрости, што ју није поздравио онда на степеницама. Сваки је већ дао залогу; па и несташна Алма морала је уз нркос својој великој и смешној љутњи скинути с руке гривну и бацити је у корпицу. Сад треба залоге искупити казном, која је свакоме опредељена; Алма би једногласно изабрана, да одређује казне, а саветниковица ће да вади залоге из корпице. Првој залози је пала задаћа за откуп, да игра менует .. . Стара госпа вади баш свој џепни сахат. Била је данас добре воље, па је одржала своју казну без икаква устезања, а њеној игри су бурно ташпали . . . Саветниковица вади другу залогу. Радознало гледа Алма. у њену руку. Нешто се тамо сија као капетанов лорњет; одреди кокетним погледом, да се мора овај залог песмом искупити. Капетан поцрвени од радости; нипгга му не би боље дошло. Често би иначе у песми управљао речи баш на госпођицу, које му је у уста метао више осећај, него ли само дивљење; али би она поред своје привидне уљудности хладно стала на пут његовој жудњи, кад би хтео даље да забаса. Познат као славан и прави победилац над женским срцем, није капетан ни овде ништа сумњао о свом утицају, иремда не може да разуме, за што се Алма пред светом тако уљудно понаша, а кад би их случај довео у самоћу, тако хладно и усиљено ... Сад му је једва једаред, ево, дозвољено, да све, што јој је хтео казати, умота у шалу, па јој искаже. Мора га слушати, пред друштвом се не може противити. Међу тим била је трећа залога извађена. Власнику те залоге би одређено, да нацрта штогод у Алмину споменицу. Био је то Едмунд, ком је допао тај пријатни посао. Одмах се латио дела. Сад још оста само Алмина гривна. Имала ју је искупити песмом. Пристала је и села је за гласовир. Едмунд сад претече ђуру; отвори гласовир, примаче столицу госпођици, намести свећњаке и изабра јој ноте. Замишљено је села Алма; на уснама јој игра осмех, као да мисли на ново лукавство. Скине рукавице. Срце у Едмунда закуца, кад пружи руку. да их јој придржи. Али она, као да то није приметила, пружи руку, па их дода ђури, ком су очи страшно севале.