Стражилово

Б р . 14.

СТРАЖИЛОВО

215

Катица је већ давно, од свију заборављена, од стола устала, на је скоро хтела, да се гласно из сажаљења заплаче, кад је то видела. Осећала је као и он оштре стреле у срцу са те пакосне увреде. Једва се осмели, да га погледа. Побледео је као смрт и устукну неколико корачаји натраг пред срећнијим противником. Алма пева као анђео, али ју нико не слуша. Страсни ђура се и сувише радује; саветниковица сматра већ све за свршено; Катица непрестано мисли, како ли је младом господину око срца, и брише једну сузу за другом. А млади господин? Млади господин латио се механично свог недовршеног цртежа. Али на мах га почеле очи тако болети, да је морао сести у суседну, полутамну собу, — светлост му, бојаги, здраво смета. Кад се Алма к столу вратила и управила поглед на празно место, нестало јој оне добре воље. Ожалостила се на мах па је заћутала. Расејано прими песму, коју јој је ђура додао, дрхтавом руком, сав раздражен. Први пут клонуло је охоло му срце пред девојком,. . . први пут љуби у правом смислу, — то осети, кад јој очи погледаше на ретке његове песме. Али као да се на мах скаменио . . . Алма прелети равнодуигно његову несму, ... не, виде то са свим лепо, овог се пута прави, да је равнодушна! Метну песму на страну, — усиљено, хладно се поклони његову песничкому дару и — то је било све! Ма да је знао ђура владати над собом, ипак је био сад као поражен. Да га Алма исмева, да се шали, као што је то њена навика, да га пецка: остала би му нада, да се претвара. Али та хладноћа, тај равнодуппш, немарни осећај, којим је песму на сто метнула, као да јој је свега већ доста: све је то његово бистро, искусно око и сувише јасно видело. ГПта се то од један пут збило? Каква је то непојмљива промена? Да л' је казао или сувише много, или сувише мало? Да л' је био или сувише одважан, или сувише страшљив? — Први пут лута но тами, први пут не разуме, не уме себи да протумачи женску ћуд. Али не да иа себи познати, да се изненадио; нико не сме слутити, да су пропале његове наде. Све би допустио пре, али да га ко жали, или теши, — никад! А саветниковица, исто тако изненађена, као и он, изгледа, као да је хтела да изјави свом љубимцу сажаљење. Он се усиљава да говори, да разговор окрене на другу страну; и саветниковица се усиљава, да му одговори. Али Алма не ће да се усиљава; наслонила главу на руку, на се ду-

боко замислила и упрла поглед с плашљивим сажаљењем на врата, у којима је нестало Едмунда. Најпосле устаде еаветниковица, а својим понашањем хтела је показати, да се забава свршава. Била је рђаве воље. Алму сад једва познаје; као да то није она иста Алма, која је још пре неколико тренутака направила толико лепих лудорија! Алма стоји непомично. Каиетан јој се приближи; грк осмех на уснама, дивљи пламен у очима, — вулкан је морао сад прорадити у његовим грудима. Моли је, као обично, за дозволу, да л' је сме пратити до куће. Алма се отресла иза свога сна, погледа га безначајно, па му главом даде знак, да не ће. ђура се дубоко поклони; не ће, да она види његово лице, а лице му побледело од љутње. Нико се није до сад усудио, да га тако јавно изобличи. Пољуби тетку у руку, а осети, како му тетка стисну руку у знак сажаљења. Трже главу, као да га је чим убола; њено сажаљење је највећа рана, коју је задала његовој охолости. Шкрипну зубима, па оде у своју собу пун гнева и беса; клетву, страшну клетву баци на ту охолу лепотицу; та, хтела се с њим заиста само играти, као што се он играо стотинама пута са лаковерним срцима. — Он ју је љубио као до сад никоју другу; она га је очарала као ниједна друга до јако! Мрак му се навукао на очи, кад је помислио, да то може бити, да она не осећа према њему исто оно, што он према њој, — и да јој је био само оруђе, како би прекратила време. Ал не зна она, с ким се играла! — 5 г памтиће то већ, па онда тегако, тегако њој . . . Тек пгго су умукнули корачаји капетанови на ходнику, устала је госпођица. Окрену се бојажљиво по соби. Саветниковица се већ удалила. Брзо се ириближи столу; Катица се мало с рбом измирила, што је капетана тако одсечно одбила; приступи к њој, да јој помогне посао скупити и у корпицу метнути, а међу тим плашљиво потразки несвршени цртеж младог господина. Да, ено га тамо! Тада виде, како млада бароница зграби тражени цртеж, како га сави с непојмљивом окретношћу међу своје ствари, па га сакри у корпицу, и како песму ђурину с презрењем баци под сто... То је све урадила за тренут ока, па онда јога једаред немирно погледа на она врата, за тим остави собу. У свом вају и не окрену се на Катицу, а ова стоји само неколико корачаја од ње даље. Катица мораде да се иридржи за сто; кад је видела госиођицу, да се дохваћа цртежа, онда јој је било, као да ју неко ножем у срце убоде. Целог вечера пазила је на цртеж, да га ко не узме, и опазила га је на столу, како лежи бачен и заборављен. Како се детињскн тегаила, да ће га сачувати, да