Стражилово

216

СТРАЖИЛОВО

Б р . 14.

ће га метнути у молитвеиик, као мио спомен, — а сад јој га тако из ненада она одузела! Срце да јој пукне од бола. Што дуже мисли на тај призор, тим јој се више ведри у души. Као да јој паде вео са очију, — како је само могла бити заслепљена тако дуго! Алма воли Едмунда! Непоколебљиви докази излазе на видик, — сад је о томе уверена! Брзо метну руку на срце; опет осети ону непојмљиву, грозну рану. Шта је то? 'Га, испуиила јој се најискренија жеља; млади господин треба само да пружи руку, па да ухвати вечиту срећу. Али како само може мислећи на себе да траћи време, кад он мало даље од ње осећа грозне муке, још те какве муке! Сву своју снагу треба да употреби, да њему што пре бол ублажи! Али она још није никад младог господина прва ословила. Мора се данас охрабрити, — мора! — Лаганим корацима ступи у полутамну собу. Још тамо седи оп, сакрио лице рукама. Кад га она опази, клону јој храбросг; не, не може да се одважи, да га ослови . . . Тада зазвони звонце у спаваћој соби госпе саветниковице... Катица се плашљиво трже, мора се журити, ако хоће да изврши, што је намислила, јер госпођа саветниковица није се навикла, да чека!. . . Сабравши сву своју смелост, приступи њему. Он јој није чуо корачаје, па се није ни окренуо. Дрхтавим гласом рећи ће му Катица муцајући: „Не тражите свог цртежа, млади господине. Бароница Алма однела га је кући." Едмунд се трже иза свог сна. Не може да појми, не може да верује. Мисли, да није добро чуо. „Шта сте то рекли?" пита је исто тако раздражено, као и она, „Бароница је узела ваш цртеж," започе Катида из нова; „али песма господина капетана лежи још на столу. Подигла сам је, госпођица ју је бацила на под, изгазила је." „Закуни се!" повиче млади човек загушеним гласом, па ју зграби за руку. „Закуни се, да говориш праву истину, да се ниси преварила, да не ћеш да ме обмањујеш !" Уздрхталим гласом понови девојка своје речи, казујући, на његову страсну жељу, цео призор, госпођичину невеселост, кад је њега нестало, како је жалосно погледала на ту страну, на коју је отишао, како је изобличила капетана, јер га је одбила, и најпосле, како је тајно и пажљиво сакрила цртеж .. . Едмунд се усправио и стојао је пред њом као какав млад полубог, пун наде и љубави. Сав опијен од радости загрли милог весника тако неизмерног блаженства, па иритиште своја уста у одушевљепој

благодарности на њене усне, — за тим одјури као безуман од радости. Госпођа саветниковица звонила је међу тим, колико је само могла. — Катице никако нема. Кад је није могла ни звонцетом дозвати, ни дочекати, огрну махраму, па оде, да потражи девојку; била је јако ражљућена тако нечувеном немарношћу. Већ је хтела лену девојку да изгрди; али гневне речи умукоше јој на уснама, јер се силно изненади. Нашла ју је на столици клонулу, од дувара блеђу, како дрхће по целом телу, као да је сишла с ума, па говори речи без свезе и смисла. Госггођа саветниковица није се баш много трудила, да ју освести. Доведе служавке и даде је однети у њен вајатић. Девојка, као без снаге, допусти, да раде с њом шта хоће. А госпођа међу тим оде у евоју спаваћу собу, дивећи се својој умешности, како се одважила, да се сама свуче, и одушевљена својим великодушјем, што је допустила несрећној девојци потребан јој одмор. Госпођа саветниковица. се сутра дан пробудила касније него иначе. Пробдила је највећи део ноћи. Алмино јучерашње понашање узнемиривало је; није га могла појмити поред свег свог премишљања. Зловољно разгрну засторе на својем одру, сети се на болешљивост Катичину и на забуну, која је због те несреће узнемирила сву домаћу чељад. Али, гле, Катица већ опет седи тамо код прозора исто тако, као иначе, при ручном послу. Саветниковица се навикла да обраћа своју пажњу на узвишеније нредмете, а не на спољашност својих потчињених, па није, наравно, ни опазила, како се данас Катица тако променила, да ју човек не би могао познати. Види само, да хоће, као и обично, да уради своје послове, а више ништа не мора знати. Та, шта друго на њој да је занима? Дозвала ју је, јер је требала њену послугу, па је запитала у кратко и хладно за здравље јој, а за тим се дала од ње обући, као и обично. Осећала је, до душе, да девојци дрхћу руке, као да је у грозници, да се у својим покретима час задува, час јој оиет клоне снага и тако се умали, да једва може чешаљ да држи; али госпођа саветниковица није могла никад у свом животу мазити служавке. По њену мишљењу доноси саучешће и сажаљење вишег сталежа са чељађу само неред, те с тога није Катици данас оиростила ни један корак и допустила је, да изврши дужност до ситнице, све, док јој није приденула и носледњу чијоду. Тада уђе Едмунд. Целу ноћ је пребдио у неизвесности међу сумњом и надом; хтео је са Катицом још једаред да говори, да још једаред чује за потврду из њених уста, да не сања и да је све су.