Стражилово

Б р . 15.

год од живих послужити тим разлогом, и тај ће онда примити своје, а покојни ће на миру остати. Неким поводом и неком приликом истакло се (г. архимандриту Дучићу) питање само по себи, за што су Зећани признали деспота Стефана за својега владаода, ма и за кратко вријеме, такође турскога васала, а Бранковића (ђурђа) не признају? „Кад се помисли — ето тако је одговорио архимандрит на то питање — кад се помисли, да је отац Стефанов, кнез ЈЈазар ногинуо на Косову, бранећи српску независност, а отац ђурђев Вук Бранковић у најодсуднијем часу издао Српство, такође на Косову, онда је на то питање јасан одговор (вид. ОЛшђ Бисап, I )и1'гезпе. Истор. Црне Горе Милаковића, Истор. српскога народа Мајкова, Српскодалмат. Магазин 1839. г., Српске народне пјесме о боју на Косову и т. д.). Поред тога кнез је Лазар по појмовима нашег народа у опће онда па и сада свет; а Вук је Вранковић проклет, и т. д. јер то даље мене се овде не тиче. Мене се овде тиче једино Вук Бранковић и како ко суди и с којег разлога осуђује Вука Бранковића. Г. архимандрит Дучић не сумњајући ни најмање о издајству Вукову, ионавља у истом чланку напред речено и горе поменуто те вели: „а Вуково издајство на Косову помогло је оковати српски народ у окове турскога ропства" и уз то пише у иоти под 2.: вид. ОгТмш, 1)и&езпе. Вуково издајство на Косову тврде готово сви историци српски и хрватски. Његуш вели у Горском Вијенцу на стр. 9: ,.Бранковићу, погано колено! „Тако ли се служи отачаству? ;; Тако ли се цијени поштење? Но не пита се, како Његуш у Горском Венцу гуди и шта множина тврди, већ се пита, да ли је оно, што се тврди, и доказано онако, као што се историјски факат доказати и утврдити има. Но то архимандрит, пишући оно у Гласнику књизи ХШ. на стр. 163. и 165., није питао нити је мислио на то, већ је просто — но зна се већ шта раде они, који не мисле и не размишљају пишући што, те није нужно, да се и изреком каже, шта радеони. Поред тога треба знати, да нисам никад марио упуштати се у полемику са живим архимандритима; и не само да нисам никад марио за то, већ сам се и зарекао, да с лицима на том степену нећу тражити кавге. Не остаје ми дакле друго, већ да се реченом архимандриту ниско поклоним и окренем — но коме да се окренем? Ко је на реду? Кога сам прибележио на трећем месту ? Ко то цвили и скорби и скорбећи запомаже: „Не отврати лица твоего — хако скорблго, скоро услнши ме"!? Утеши се, Панто, на тебе је ред! То кажем гласно, само да утешим г. Панту а

235

у себи мислим: пипс уешо ас1 {огЉзтит — долази на ред најјачи, најжилавији, најјогунастији — и несавладиви. Ту ће бити муке и биће и новуци и потегни. Иа ако му још притече у помоћ г. Кошутић, — а ко само познаје тога Кошутића и зна како и у каквим одношајима стоји Кошутић с г. Пантом, и да он мора за Пантом и уз Панту као сен за човеком и шипка уз бубањ, — рећи ће: тај је свршио! Па што онда цмили и онако скорбно вапије тај Панта, кад је тако јак и кад има уза се Кошутића? Не знаш ти, шта је Ера и не познајеш ти ерски род и ерско лукавство. Та Панта је море Ера, прави Херак а Кошутић је Петак— и кад то знаш, онда можеш знати, шта значи она скорб и оно цвилење и шта је хтео да постигне Панта оним цвилењем? Сад гледај шта ћеш? Шта.ћу? онам шта ћу! Помислићу, узећу, претпоставићу, да је Кошутић бездушна фигура, фантом; да нема одвојенога од Панте лица, које се зове Кошутић, већ да је Кошутић и Панта једно лице, неразделна једипица, .један индивидуум, и да се тај индивидуум на катедри, у академији, на трибини, у позоришту, на пијаци и у својој кући, зове г. Панта или просто Панта, а кад пише у Новој Уставности или у Сриској Независности и неће да се зна, ко то пише, он или се и не потиише, или, ако се потпише, потписаће се „Кошутић", уверен будући, да се Власи, а то су Каравласи, трачки Власи и грчки Власи. просто Цинцари, никад пеће досетити, да то оиет Панта пише. И Власи се не сећају али Срби знају, и већ по перју. по начину и по бугари.змима познају ту тицу-шеврљугу, и они знају, да то све ГТанта пише, и само се томе чуде, што Панта мисли, да га Срби .неће познати, кад се прикрије те се не потпише или кад се скрије под псевдонимитет и потпише Кошутића. Ето то ћу помислити те узети, да је Панта јединац. На двојицу не бих смео, а на јединца, па ма како наоружан и ма чим украшен био он, ударићу, зажмурићу па ћу ударити, — па куд пуклода пукло! „Ударићеш? Гле ти њега! Сад би он ударао!" отноздравља Кошутић или Петак (а читалац већ зна, ко је тај Петак, и да је он то исто што Панта илити Херак: два дедака обадва једнака или два имена једнога лица, једно за лице а други за наличје Иантино). А што не дође, бога ти, на Божић 25. дец. 1887. у Београд? — Какав Београд и шта ћу ја у Београду и то баш на први дан Божића, 25. децембра? — „Не знаш то ! Узми само 53. број НовеУсгавности од год. 1887. гга ћеш знати, ко те је позвао и преко кога те је и рад чега те је позвао г. Панта на дан 25. дец. у Београд. У помеиутом броју Нове Уставности од номенуте

СТРАЖИЛОВО