Стражилово

Б Р. 15.

СТРАЖИЛОВО

233

Али брже него остали дотрча у највећем страху Алма. Опазивши Едмунда неповређена, баци му се с радосним ускликом око врата. Но он се на њу и не осврће, већ се сагнуо к особи, која код његових ногу лежи у крви, јер нема више снаге, да се подигне. Тек сад позна Алма, шта се збило, па, клонувши поред девојке у песак крвљу напојени, подиже с пежним сажаљењем главу девојчину, те ју наслони на своја прса, не марећи за то, што тамни ток крви, који је истицао из ране, обојадиса беле јој хаљине. Лекар, који је био међу позваним гостима, узе испитивати рану, а Едмунд стао пратити с највећом радозналошћу израз његова лица. Али лечник у место одговора поче вртети сумњиво главом, — нема наде па ни номоћи. Саветниковица крха руке. Издишући, али ипак поуздано приповеди девојка, да је видела, како се увукао сумњив њој са свим непознат човек у врт, па је, одан њеним узвиком, на н.у наперио. Нико и не сумња о истини њена казивања, а гости се досетили, да је неко, ослањајући се на вреву и метеж игранке, хтео употребити згодно време на одважно дело. Сви се у том сложили, само млади господин — не. Он је видео девојку, како се бацила међу њега и међу убицу, — зна да тане неје било наперено на њу, већ на њега. познао је прилику, кад је бегала . . . Клекнуо је поред ње, која је зарад њега умирала, загрева укочену јој руку својим дахом, а гледа жа-

лосно на тамне јој очи, по којима се већ распростире Сенка смрти. Не зна, шта се око њега збива; пе чује, — не види, не види ни своју невесту . . . Гости се пођоше полако разилазити; драма се приближавала крају, радозналост била је задовољена, — па шта још више? Саветниковица се већ давно удалила, па броји своје сјајно посуђе, разгледа, дал' је брава писаћег јој сгола недотакнута, отвара све ормане и посматра садржај им, — све је, хвала Богу, у реду, ништа неје ни дирнуто! . . . Само вереници и лекар остали су до краја . . . Алма држи девојку у наручју као милу сестру и кваси хладно јој чело искреним сузама сажаљења, а и не слути, шта јој захваљује . . . Едмунд не пушта њену руку из руке, — гледајући јој немо у модро бледо лице . .. Славуј, уплашен тим метежем, био заћутао, па почео опет своју песму. Изнемогао осмех прелети преко лица девојци, која је умирала, . . . свој помућен поглед упре горе, тражећи с напрезањем на небу звезду младог господина, . . . а за тим његово око... Славуј још нева . . Катичино срце већ се испевало . . . За месец дана били су сватови Едмундови са младом бароницом. Једини накит лепе невесте била је свежа гранчица бршљана, коју је на велико чудо свију гостију и против обичаја уплела у место мирте у своју тамну коврџасту косу. Сам је младожења око белог јој чела ту гранчицу обавио, а узабрао је са гроба Катичина. . . С ^ешкога превео Драгутин Кадлсц.

0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. Р У В А Р А Ц. (Наставак.)

На како је и Рајић још из детињства свога знао за те приче и песме, у којима се проклињао Вук као невера и издајник, је ли чудо онда, што је, нашавши он у старој „трукованој" историји одјек тога свенародног окривљавања и проклињања, поверовао историку Мавру Орбину и уверио се, да то није проста пучка прича већ историјски факат. То је леиши и иристојнији опроштај са нашим Рајићем, него што би био онај и онакав по строгом ираву. А сад приступимо и приљубимо се Русу Мајкову, да видимо, како он о том умује. Мајков вели на стр. 93.: „Српски народ прииоведа, да је на Косову изгубљено царство издајством

Вука Бранковића, који је са својом војском отишао С бојног поља. Ово је ириаоведање историја заиисала. Немамо узрока сумњати о ова два сведочанства. Као што је Вукашин учинио неверу Урошу, тако је и Вук могао изневерити Лазара." „Вук је могао " — да богме, да је могао, али се не пита: да ли је Вук могао? већ се пита: да ли је Вук збиља изневерио кнеза Лазара? Мајков каже, да јесте изневерио, јер тако српски народ приповеда, па то приповедање српског народа „записала је и историја". Која је то историја, и где се налази та историја? Видили смо, да је то прииоведање пучко први записао и зиисао у своју исто-