Стражилово

262

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 17.

Чика Зоран хтеде рећи: „Не дао бог, да буде глумица", али му наде на ум, да ће то све, што се сад говори, бити и проћи; а да не би увредио свога претпостављеног, рећи ће тек као одобравајући: „Боже здравље, треба још неколико година да протече, док би постала способна за глумиду. Још је врло млада, а ја не верујем, да ће икад имати и дара за то." „0, ја бих већ имала дара," зачу сеЈелкинглас озго са стаје. Сви погледаше горе и спазише је, где у нарамку држи и Дветку додаје силество опраних и иа тавану осушених марамица, белих реклица и других ситнијих ствари, које је она сама још јутрос рано опрала и прострла да се суши. Сви се у први мах насмејаше тој детињој безазлености и том самопоуздању, а Јелка се мало застиди сва поруменивши; па као да би се понравила, додаде: „Бих, бих, бога ми !"

„Имала би дара?" ноче Антоновић; „а како ти то мислиш, чедо моје?" Јелка остави у собу скупљене ствари па приђе Антоновићу; гледала га је смело својим лепим, великим плавим очима, и на поновљено питање, како мисли да би имала дара, стаде доказивати: „Јер ја знам на памет све песме, које се певају код нашег позоришта; па онда знала бих вам сад играти неколико улога. „Шумску ружу" знала бих вам од речи до речи; па и оно, што говори „Дедица," и стара „Катица," и „Мирко" и онај други сгари „Вучић," отац „Мирков," и то све без погрешке —" „Доста, доста, не брбљај којешта!" осече се доста осорно чика Зоран. Познавао је он доброХаџиАнтоновића; знао је како је то велики ентузијаста за позоришну уметност па се бојао, да му не би могао одолети навали, да Јелку образује за глумицу. (Наставиће се.)

КЉИМЕК БОРУТА. ПРИПОВЕТКА И 3 II 0 Љ С К 0 Г А Ж И В 0 Т А. НАПИСАО ВЛАДИСЛА15 ОКОЉСКИ.

енђа снада у оно мало срећних села у Гор^Тњој Шлеској, која до данас одржаше своје пољско име. Ваља, до душе, признати, да ни земаљски већник, ни председник управе, па ни министар унутрашњих послова скупа с министром правде, никада не нокушаше, да промене њено народно име. Ено Рацибожи, Љубљинице, Ољшови и друга места примише, барем у писању, силом германско крштење, ал' Ненђа остаде нетакнута. Јер то тек не можемо за зло узети, што је сиромашни језик земаљског саветника, не нашав у својој азбуци носнога самогласника, заменио га течним сугласником, па од К§с1га начинио КепЉа. Међу тим је и земаљска влада драговољно пристала, да народу остане К$<ка,*) нека је иотпуно и неограничено ужива. Разуме се, да се тим нравом користио и Кљимек Борута, коме је породица, скоро читав век овамо, боравила у томе селу и била најбоље сведочанство, да то име селу са свим приликује. У тој је породици, на име, умрло од глади 15 чланова; ал' најславнији међу њима беше Вавжињец Борута, отац Кљимков. Кад је оно 1847. наишла глад на село, Вавжињец беше удовац без хлеба и рада, па хваташе ноћу под сгрехом врапце, а дању на лепак вране и њиховим месом храњаше свога сина од десет година. Но, најзад, понестаде врабаца, а вране се онаметише, те очајни радник, кад не мога два дана '*) Ј^§^га—невоља; изговара се Ненђа.

наћи детету хране, науми да се обеси. Него пролазећи мимо дворску зграду, спази на снегу месо од одеране лисице. Борута понесе месо кући, испече га, иа како већ од неколико дана није ништа окусио, а дете је спавало, ноједе он први, халапљиво, комад печења. Мало за тим осети ужасне болове. Домишљајући се, да је лисица отрована стрихнином, баци месо, отрчи за кућу, прући се на земљу, па стаде, брже боље, .јести снег са земљом, надајући се, да ће се тако излечити. Кад се дечарац ноћу пробуди, стаде га дрека и узе викати тату, ал' од тате пи гласа ни трага. Сутра дан га нађоше мртва за кућом. Нико се не би дао осолити, да је у његову стомаку могло што бити, иа за то и рекоше сви суседи, да се смрзнуо. На то није имао ништа да каже ни окружни лекар, па морамо и ми пристати. По очиној смрти пријатељ му, дворски овчар, Шимои Брест, узе Кљимка к себи у овчарницу и онде га држаше преко целе зиме, делећи с њим кору хлеба. Кашто беше оскудице у јелу, али по некада, особито с пролећа, кад овци скапавају, Врест их је немилице клао и својски мастио бркове са својим храњеником. Лети навуче сила корења, па зими, обично, плете врло лепе кошаре. Дечакјетако брзо научио код њега тај занат, да је, за кратко време. заслужио неколико талира и за њих купио себи гуњац, чакшире и две кошуље. Кад су овци пошли на