Стражилово

302

СТРАЖИЛОВО

Б р . 19.

рима, тако с друге стране показује свака породица међу стихијама, која је тако уређена, бар неке знаке од сродства. Но још више. Бива каткад, да се изгубе историја и особине неколико чланова у породици, ма да се људи сећају којег старијег и славнијег претходника. Јасно је онда, да је таки индивидуум и живео. И у тој прилици не ће се устезати Галтн, да по карактерима других чланова нађе физичне па и душевне особине члана, који се заборавио, те кад би нам генеалошко испитивање изнело на видик лице и дух, као што се доиста јавља, морало би се ово потпуно слагати са тврдњом Галтновом. Така пресказивања и таке тврдње пропратили су кемичари код три наше кемичне стихије. Тако је доказивао Менђељев, да ће се, ако се кадгод испуне празнине у таблици, иснунити морати са стихијама, које ће имати управо оне кемиске и физикалне особиие, што им је он одредио. Од то доба попуњене су празнине тиме, што се нашао елеменат галијум (Лекок-де-Боабодран), скандијум (Нилзн) и германијум (Винклер) и доиста се слажу њихове особине потпуно са онима, које им је дао руски кемичар. Још даље. Често смо имали носла са новим стихијама, а нисмо знали за њихово какво сродство са другим елементима, но кад смо их боље испитали а ми смо их могли лепо сместити у породицу, од које су несрећом одељени били; исто- тако могли смо им дати у кемиском друштву оно место, које им доиста припада. Ма да ови чудновати резултати не дају никаква доказа, да све сгихије излазе из општег извора, ипак нас одлучно на то упућују. Главни је доказ у томе, што нека кемиска индивидуа, која се држе на ниској температури, не могу да постоје на високој температури, него се ту деле у нове супстанције, и ове су много иростијег састава него оне прве. Овде је место, да споменем и то, како разликују кемичари атом од молекула: молекул је простија или већма сложена група атома и мора се изрично навести, како се атоми у молекулу могу оделити а атом тек разделити, расцепити. Ово одељивање не зависи од споја, јер Виктор Мајер је доказао за јод, да му се молекул на високој температури дели у атоме а Ј Ј. Томзн ишао је и даље те доказао, да се молекули не деле само топлим таласима него и електричном искром на доста ниској температури. Па докле смо дошли са процесом овога раздељивања? Да ли смо могли уништити атоме наших данашњих елемената? Одговор је на ово са свим јасан и гласи: ие, јер и највиша топлота на земљи, а то је топлота електричне искре, није могла расцепити један атом у два дела. Да је тако, показало се спектралном аиализом, том новом граном природних зна-

ности, а спектрална анализа, сви ћете допустити, помаже нам врло много, кад се одређује молекуларно стање у материји. Па да видимо, како стоји она са питањем о дељењу стихија. Узећемо часком, да иеке досадање стихије нису проста тела него да се, ако смем тако рећи, цепају у мање сложене молекуле, кад дођу у јаку топлоту електричне варнице. Кад се така стихија испитује у спектроскопу, морају се показати особите јасне линије у спектруму, које нас уверавају, да доиста има разне материје. И заиста, то се опазило, но, кад се мало боље загледало, показало се, да је то или отуда, што је било још других елемената, који су давали свој спектрум, те отуда дошла нејасноћа у оном, или што се није добро и тачно посматрало. Што нема неких линија а требало би да су ту, може се протумачити на два начина: или електрична светлост није разделила елементе, или, што је мени невероватније, свака од јасних линија, које приказује стихија једна у спектруму, каже, да су све то разни саставни делови те ни два од њих међу силнима нису идентична. Будући нам анализа на земљи не даје јасних до-. каза, погледајмо, да ли ћемо се чему научити из кемије сунца и других звезда. Морам се изјаснити, да ми није намера изнашати пред вас чудеса, која је пронашла ова модерна научна грана, доста ми је навести, како су кемичари тим путем у стању дознати и доказати са свим сигурно, каквих све стихија, које и на земљи долазе, имаде у звездама стајаћицама, а те су звезде тако далеко, да тек данас ону светлост на њима видимо, која, је можда пре хиљаду година пошла од њих. После откривења Ћунзна и Кирхосра многи су људи од науке, радећи на науци, раширили куд и камо наше знање о кемиском саставу сунца и звезда. Наука у том правцу има највише да захвали Локјеру (1;0скуег) и Хегенсу (Ни§^тв) код нас а у Новој Енглеској, тамо преко окејана, опет Јонгу (Јоип§). У последње године испитивао је УЈокјер врло пажљиво, како се мењају светле линије у сунчеву спектруму, а које се виђају на сунчевој површини. Ова истраживања дала су му повода, да се изрази, како никако не постоји она свеза, коју је Кирхов видео, међу линијама од гвожђа у нашим радионицама са онима, које се виде на сунцу. Ову несугласицу правда Локјер тиме, што је сунце супстанцију, коју на земљи гвожђем зовемо, својом превеликом топлотом оделило у саставне јој делове. Други опет испитивачи, који су истина примили мишљење Локјерево о променама у сунчеву спектруму, не примају то тумачење већ кажу, да је то просто отуд, као и у спектруму свију стихија, што молекули долазе у различито високу топлоту.