Стражилово

318

СТРАЖИЛОВО

БР. 20.

разан положај — него и прорећи, колико разних варијација мора бити, у којима може ностојати какав кемиски спој. Колико може бити таквих варијација, лепо се види из онога примера: спој угљеводоника, у коме имаде 13 атома угљеника (карбона) а 82 атома хидрогена, може постојати у 802 различита облика. Док су Далтнови атоми основа теорији, зида се зграда модерне органске кемије на томе, како су поређани ови атоми и каква је разлика у особинама. Доиста чудно је, но тако је, да данашњи кемичари могу на сигурно казати, како леже атоми у молекулу, а он је тако мален, да га милијонима и милијонима може стати на врх од игле. Али продрети у тајне научне не би могли, да се нисмо помакли даље од Далтна и да нисмо дознали о особитој природи елементарних атома. Са свим је оправдано, што узимамо данас, да је атом сваке поједине стихије способан спојити се са другим стихијама само у одређеном броју њихових атома. Семе овој, такозваној валенц-теорији, која је најплоднија међу свима модерним кемиским преставама, посејао је још 1852. године Франкланд, но тек године 1857. Кекуле је тачно разјаснио, како се атоми спајају, како су атоми карбонови од четир валенције и како се могу све спајати, и каква је разлика у сгруктури међу масним и ароматичним редовима. Но заборавити не смемо, да се овај велики принцип враћа и до године 1833., кад је Фарадеј дошао до иознатих закона у електролизи, и да имамо Хелмхолцу хвала рећи, јер је он читаву ствар расветлио у славном говору своме над Фарадејем. Фарадеј је показао, да се електролизом толико мање атома одлучи, колико им расти валенција, а Хелмхолц је то протумачио тиме, што је рекао, да је за сваки атом у толико више везано, притајено, електризма, у колико му је већа валенција. У реду четир-валентних стихија је и угљеник (карбон), који и прави разлику међу органским спојевима, а тиме је већ разјашњено, што спојеви са карбоном превазилазе тако јаке спојеве, других елемената. Атоми карбонови не држе само друге атоме на четир стране, него они са све своје четир руке хватају се и један за други те се здружују лако; тако чине отворене ланце или затворено прстење, са којима се спајају атоми других стихија. Ови се хватају за руке карбонове, у којима још ништа нема, и тако постаје читаво друштво, у којем се сви чланови похватали за руке. Таква група, у којој сваки индивидуум има своје одређено место према осталима члановима, чини органски молекул. Кад пак у таквом друштву поједини чланови само руке промену, постане нов спој. Као што може неко у скуп-

штини пратити, како ее мења положај појединих чланова, исто тако може кемичар да дозна, како стоје атоми у молекулу, те тиме растумачити, како постаје нов спој, кад се атоми друкчије поређају и како су у тих спојева особине друкчије. Тако дају кемичари себи рачуна о растварању, које трпи молекул, кад је различито састављен. Кемичарима међу тим није доста, што ређају атоме само у једној равнини, као на каковој артији, него они иду и даље, те их ређају и у простору. Тим путем могуће је протумачити неке разлике код изомерних тела а иначе су пркосиле свему нашем напрезању. У првој линији има у овом правцу кемија да захвали Ван-тхофу а у најновије доба Вислицену, који расветљују до сад тамне феноме а крче пута даљима и знаменитијима. То, што се зна, како су атоми ноређани у молекулу и какве су природе, било је покретач, те су људи у органској кемији савладали неке тешкоће при онитима и дошли до неочекиваних резултата. Органска кемија данас је синтетична. Године 1837. могли смо направити врло млого органских спојева, и то врло простих, из тихија, па и о томе је било врло много назора, како се то чини. Гмелин и Бер целије дока.зивали су, да се органски снојеви не могу створити из њихових стихија, јер нису налик на неорганска тела. У опште се држало, да су органска тела особити продукти, тако-зване животне снаге. Тек су Либиг и Велер напред видели, шта ће доћи, те се године 1837. одупрли таквоме схватању па доказивали, да се не по свој прилици но за сигурно могу све органске супстанције вештачки начинити у нашим лабораторијама, само ако не чине жив организам. Да, они су ишли и даље и предсказали су, да ће се направити шећер, морфијум, салицин. Ово пророштво, да и не спомињем, испунило се након педесет година, јер данас можемо имати вештачког слатког шећера, вештачког алкалојида и салицина. II поред овога пророчанства и поред тога, што је Велер још 1828. венггачки начинио уре (карбамид, N0,. СО. Ж> 2 ), које је раскинуло преграду битне разлике међу мртвим и живим светом, дубоко доцније било је о томе разних мишљења а синтеза урета држала се за неки изузетак а онајеуистини нравило. Данас је вере у животну снагу нестало као оно „1§ш8 ГаШиз" те нас више и не одводи на странпутицу. Данас је јасно, да при прављењу кемиских спојева, како у мртвој тако и у ашвој природи, владају исти закони, и кемичару је доста, да дозна за конституцију некога кемискога споја у органском свету, па да таки обећа, да ће га начинити и вештачки .