Стражилово

330

СТРАЖИЛОВО

Б р . 21.

неку бледо-дрвену масу и обоји том бојом воду. Кад Марица изли уварак на чинију, отац јој се замисли над нитањем, шта управо треба јести: репу или воду. Окуси, — једно и друго без соли, без сирћета, без икаква зачина, беше бљутаво и гадно. Но Кљимек, који већ неколико дана није ништајеоосим шипака, нађе, да је то за чудо укусно. — Није само посољено, — рече. — Бресте, сркните баршча. — Једите сами, мили моји. Јагна ми недадејабуку, уста су ми горка, ал' иначе не може бити. ■—■ Капљицу, — салећиваше Борута. •— Но, па дај ми у кашици. Кљимек му усу у уста мало кувања. Овчар окуси, па испљува. — Мени већ ништа не прија, изгледа ми као топла вода. — Једи, Марице, — рече Борута, коме зар то јело беше врло пријатно. Ох, кад би могао сам посркати! Ал' опет поглед на мршаво дете пригуши у њему глад и пробуди очинско осећање. — Једи брже, —наглио је, као да хоће да одагна искушење испред очију. Но ипак искушење исцрпе његово стрпљење. Врчећи ггоред чиније, из које Марица лакомо јеђаше баршч, он се наплати за ту жртву бар тиме, штоје узе грдити. — Не лакоми се, не ће ти нико отети. Видиш ли, гаде, отац ти је донео репе, а шта си ти оцу донела? Пила си млеко, а ја ништа нисам пио. Каштиго моја! Да нема тебе, не бих скапао од глади. И покојница је због тебе умрла. Ах, јадница моја, да је она жива, не би човек цркавао као пас. Борута љуто заплака. Ако и нису његови прикори придодавали апетита, Марица је халапљиво јела. Кад је најзад престала, отац подиже чинију, испи из ње, што је заостало и поједе преостало зеље. Марица спреми посуђе, па седе уз хладну пећ. По бледом лицу, укоченим очима, могло се приметити, да јој се смучило од тога баршча, што га је тако лакомо појела. Поче грцати, гушити се, испљувавати. — Јесам ти лепо говорио, да полако једеш, дрекну Борута. — Баш си свинче. У тај мах упаде у собу ремеиар. — Кљимче, жена ми онако исто оболе, као и Маћејева. Избиле јој црвене пеге, булазни, немате ли какова лека? Зар то није ругање, тражити лекарије од оних, који нису имали шта да једу. Борута само слеже раменима. Цео дан нико врата не отпшрину. Па и мали Вицек, који често старом Бресту допаркиваше, сад се ни један пут не показа, јер се забавио плачем поред болесне матере. Беда Борутина беше позната у селу, али од како престаде бити изузетна, од како се глад и болештине наклатиле на већи део становника Ненђанских, слабо се мислило на Воруту. Једни се бораху са својом рођеном невољом, други се бојаху заразе, — и за то нико не завири у собу Кљимкову целога дана. Истом у вече, узнемирен са болести женине, дође ременар, да олакша тугу. Ал' одмах виде, да су се ту угасили сви зраци наде и да је несрећа распрострла свој злокобни мрак. Уз пећ, на оном истом месту, где је пала, лежи онесвешћена Марица, сиче и предише. У куту, на трухлој слами, прућио се у грозници Борута, па се мучи неким утварама. ТГоред другога зида лежи Брест ни жив ни мртав. — Кљимче! Кљимче! — зовну га ременар. — Има л' кога жива? — одазва се овчар слабим гласом. — Ко је то? — Ја. — Ти, Јосифе, о, мој драги, шта је то? Чујем неко јечање и крик, па не знам, јесу ли кога убили, или ко умире. — Болестан је Кљимек и ћерка му. — Болесни, — понови старац, — онда нам је свима крај. Само да буде што пре . . . што ире . . . Шта смо ми згрешили, да нас тако Бог казни . . . Молио сам Кљимка: дотуци ме. Не хтеде. Сад је један ђаво . . . Страшан час! Како у паклу мора бити, кад је на земљи гако. Имаш ли што топло ? Мрзне ми се утроба. — Жена ми је болесна, — одговори очајни ременар и, чувши врисак у својој соби, истрча. Брест остаде сам. Пискаво дисање Маричино, испрекидане, дивље речи Борутине буђаху сваки час машту остављенога старца, који полако тоњаше у бесвесно раздражење. Љута грозница стаде га све јаче ломити. — Не ћу терати оваца, говораше у бунилу, јер је велика роса .. . Клајн ће ме отерати . . . Бурек, овамо . . . неваљала исина . . . поштена . . . крепао . . . од глади! Брест сам није имао хлеба, пије му дао . . . Слеп је, не види света, својих руку не види, којима мора плести кошаре. . . Уби ме, уткаро . . . ја се не бојим страшнога суда. С телом не ћу устати, јер се осушило . . . Пст! нечастиви, ие показуј меса, јер то је земља . . . Брест је болестан, ал' није глуп . . . Дуго још тако бунцаше старац на умору. Најзад млитаве усне почеше шапутати неке неразумљиве гласове, после само дрхтаху немо . . . Заспао је.