Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Сутра дан се пронесе по Ненђи глас, да је дошао лекар, који ће прегледати, како је са здрављем у селу и земаљски саветник, који је довезао нешто милостиње, што је на брзу руку скупљено. Тако се згрну пред двор гомила подераних, огладнелих јадника, који ишчекиваху потпоре и сакета. Споразумевши се с управитељем, наумише оба чиновника, да најпре прегледе стапове. Кућа Борутина беше прва уз пут од двора, еле, онамо прво уђе комисија, коју праћаше поворка јадника. Кад лекар отвори врата, пуче им свима пред очима тужан и страшан изглед. У хладној, пустој соби леже три скоцана гола тела, па распростиру ужасан задах. Лекар прегледа девојчицу, за тим Кљимка, а на послетку приђе Бресту. — Старац је умрво, — рече, пуштајући хладну руку овчареву, која млитаво клону. — Јуче је још био жив, — уплете се ременар, који беше долетио из своје собе. — Треба га изнети, — вели лекар, — јер кужи ваздух. — А шта је с овима? — запита земаљски саветник. — Оетж ерИетгст. Ту се не може ни сањати о здрављу. Да их је данас на ново створити, сутра би поумирали. Но реду прегледаше и другу страну куће. — Сгешиа ерИеппсив, — понови лекар, излазећи,па се с целом поворком упути најближој колеби. Последица тога испитивања беше, да се саставило од сељака неко друштво, које ће, пре него што стигне обилатија помоћ, неговати болеснике и делити гладнима припомоћ. Еле, тако и Борута са ћерком достаде неке неге. Тај исти дан однесено је тело Брестово на гробље. Кад су закуцавали његов прости, од старих дасака слупани сандук, Кљимек се за часак прену, разрогачи усплахирене очи, хтеде да устане, замуца нешто, па се опет онесвести. Кад су изнашали старца, само га мали Вицек отпрати до врата, вичући за њим кроз плач: — Деда, деда! Котарице! Мишљаше ли, да ће га том последњом речју пре вратити ? Нека ипак читалац не мисли, да се, по одласку комисије, услови животу или боље болести Борутине и његове ћерке са свим променише. Ни најмање. Оно истина „друштво" је најмило бабу, која је почистила собу; свукли су и опрали болеснике, дано им је каломела из фабричне апотеке, ал' о нези не беше ни спомена. Сувише беше болесника у селу, а тако исто и оних, који се бојаху, да болест на њих не пређе. За кратко време зар беше уе.гпиа ергЛетгсии упознат у пољском преводу и свет знађаше, шта

му прети. Дошао је у Ненђу фелчер, ал' тај је једва један пут дневно обилазио болеснике. На шта беше управо тај депгт ергЛетгст. Већ пети дан болести Борутине и његове ћерке могаше пажљино око приметити на целом им телу, осим лица, тако зване ружице — из почетка блеђе, доцније све бојаније, црвене пеге, а то је карактерисгичан знак тифуса, који се изасипа и који је неразлучни друг велике глади. Носле недељу дана дође Борута, рекао би, к себи, јер узе да говори, ал' његови одговори, испреплетани жестоким наступима бунила, издаваху га, да је у потпуном душевном растројству. Уз то је тако оглувио, да су и звуци јакога гласа једва до њега допирали. У другој недељи боловања дође му тело као какав ступ, пгго гори у ватруштини. Језик му се укочио, очи закрвавиле, у грлу му нешто крчи, десне и зуби покривене неком лепљивом превлаком, а ноздрве све црне. Лежи удиљ на леђих, склопљених очију, мрмљајући неразумљиве речи. У таком, а можда још и у горем стању беше Марица. Стари фелчер, који се хваљаше да особито знаде реЋои (те пеге), значајно климну над главом јој. — ђаво ће га знати, — говораше, — какових све болести нема овде. Цео оркестар. Заиста, у грудима. детињим свираше читав оркестар разних инструмената, који пиште и жвижде. Ни један пут за две недеље не дође к себи. Само се по покретима могаше познати, да трпи жестоке болове у глави и грудима. 'Гако се сасушила, да су јој се кости под кожом испупчиле. Кад виде жена, што је дворила болеснике, да се мала почела несвесно мицати, приметиће: — Јемачно види смрт. Тај немир прест.аде, ал' болесница очевидно паде у већу немоћ. Најзад једнога дана дође фелчер рано, прегледа је и рече баби: — И ову можете изнети. Умрла је. 11о прописима санитарним одмах је уклонише. Кад је гробар закивао сандук, Борута опет отвори блудећиве очи, погледа на њу, изгледаше, као да нешто иојима, хтеде да даде од себе неки глас, ал' се закашља и паде на постељу. После дуго мрмљаше. Марицу не испрати ни Вицек до врата, јер и он беше већ болестан. Преостаде у соби сам Борута, удиљ у несвести. Хоће ли и он за пријатељем и за кћерком? На два дана после другога погреба, примети фелчер, да јако попушта грозница у болесника, да бледе пеге и да се зноји — Томе није лако дохакати, — прошапута. Борута удиљ спава, ал' не сном грозничавим, који слаби, него неким дубоким и здравим. Свака три сахата се буди и казује своје жеље тако, да се